StORM48

TIMELINE Posle turbulentnih godina od predstavljanja prvog člana X sistema, mnogo osporavanja usled loše softverske podloge i nastojanja da se nametne kao ravnopravan takmac postojećim igračima na tržištu, Fujifilm je konačno došao u poziciju da može da uspori tempo i zadrži se na utabanim stazama, čije je nastajanje mukotrpno platio, razvojem koji svakako nije bio jeftin, a bio je dodatno opterećen insistiranjem na nesvakidašnjem dizajnu. X-T4 je prvi iz serije, koji je u startu prepoznat prema svojim kapacitetima i koji neće imati teret dokazivanja u oštroj konkurenciji. Bukagije, koje je Fujifilm sebi obezbedio, odbacivši bilo kakvu ideju uvođenja 35mm senzora u svoju ponudu, učinila je igru nešto težom u samom startu. Međutim, praksa je pokazala da ova poslovna politika nije bila toliko bezumna, koliko je možda delovala u svom začetku. Razlozi za to se kriju u činjenici da je zasićeno tržište aparata sa senzorom punog formata, više sklono traćenju resursa, nego obezbeđivanju primata. Nasuprot tome stoji skromnije, ali bitno živopisnije tržište APS-C modela, u kojem obitava i celokupan X sistem. X-T4 je etabliran kao najvažniji model u okviru tog sistema. Radi se o aparatu koji kombinuje superiorne elemente u okviru brenda i nudi ih u integralnom obliku, maksimalno lišenom uslovljavanja i ograničenja, najčešće nametnutih u nižim klasama. Takođe, iako deli cenovni rang sa X-Pro3, ciljne grupe su im dijametralno različite, gde X-T4 dominira onom koja od aparata očekuje beskompromisne performanse, uz što manja ergonomska ograničenja. Retro momenat ostaje okosnica dizajna, ali se primećuje da Fujifilm sve manje insistira na isključivom potenciranju baš takvih komandi i dozvoljava ograničenu, ali sve efikasniju „digitalizaciju komandi, što u konačici – dovodi do bitno bolje ergonomije. Ono što mnogima prvo privuče pažnju, senzor, ovaj put je skinut s liste unapređenja, što ne mora nužno biti uzeto kao nedostatak. Najzad, senzor u Fujifilm aparatima nikad nije bio problematična stavka, te je i sad svu pažnju moguće usmeriti na neke druge aspekte funkcionisanja. Koliko je ceo recept zreo i otporan na eventualne nedostatke, pokušaćemo da dokučimo u nastavku testa. SPECIFIKACIJE Simbolične generacijske razlike su u principu nepoželjne. Potencijalni kupci teže ka tome da za svoj novac dobiju što više, a unapređenja koja je potrebno tražiti u tabelama, obično ne sugerišu da je proizvođač imao ozbiljne planove: Tehničke karakteristike: Fuji X-T4 u poređenju sa prethodnikom X-T4, bez obzira na tek sporadične promene, ima dovoljno argumenata da vas ubedi da je čak i tranzicija sa X-T3 vredna ulaganja. Naravno, isplativost zavisi od ličnih afiniteta, ali je teško odoleti takvim pikanterijama kakva je integrisana stabilizacija na nivou senzora, brži rafal, obrtni displej ili veća baterija. Nisu promene limitirane samo na ove stavke, ali su one najatraktivnije. Određena unapređenja su izvedena i na nivou video zapisa (istina, dosta stidljivo) i u softverskom segmentu generalno. PAKOVANJE Fuji X-T4 se nudi u dve varijante i dve vrste pakovanja. Samo telo može biti u crnom ili srebrnom finišu (metalni delovi oplate), dok pakovanje može podrazumevati samo telo ili sa kit objektivom. Mi smo na testu imali crno telo u kit varijanti. Pakovanje je standardno za Fuji. U diskretnu, mat crnu kutiju, gotovo kockastih proporcija, smešteno je sve ono na šta smo navikli kada je Fuji X sistem u pitanju: Fuji X-T4, sadržaj kit pakovanja sa Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom Sadržaj kit pakovanja, osim tela i poklopca bajoneta, podrazumeva zaštitni poklopac papučice blica, široki rameni kaiš, poklopac PC-sync konektora, USB-C/3.5mm stereo adapter za slušalice, NP-W235 bateriju i AC-5VJ adapter sa pridruženim USB kablom za punjenje. Primećujemo da aparat sada stiže sa već montiranim trouglastim alkama za montažu ramenog kaiša, te je samim tim izostavljen i naročit alat za njihovu montažu ili uklanjanje. Kožne manžetne su takođe već montirane, mada bismo bili srećniji da je primenjeno rešenje kao kod Nikon DSLR-ova, gde je alkama fizički limitirana pokretljivost, tako da ni u kom slučaju ne mogu fizički dodirnuti, pa samim tim ni oštetiti telo. Tu je, naravno, i kit objektiv, dobro poznati Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS. Fujifilm X-T4 je jedan od retkih modela koji danas stižu sa štampanim uputstvom, ali je to slaba uteha, s obzirom da su neki drugi standardni elementi zakinuti. Pre svih – namenski punjač koji je, po uzoru na mnoge druge MILC modele, izostavljen u korist direktnog punjenja posredstvom samog tela, dok je baterija u njemu. U prethodnim recenzijama smo obećali da ćemo čvrsto ostati na liniji kritike ove prakse, pa to ovom prilikom i činimo. U skladu sa trudom koji neki proizvođači ulažu u pogledu poštovanja logike (ali i džepa svojih kupaca), smatramo da je dovoljno samo prekopirati pređašnju konstataciju: Virus bespoštedne i najčešće potpuno nelogične, nesvrsishodne i krajnje iritirajuće štednje, preti da se raširi na apsolutno sve frontove tehnike. Bezumna i neobjašnjiva ideja da jedan punjač može činiti nekakvu merljivu razliku u smislu profita, teško može parirati očitom i neizbežno gorkom ukusu koji, uz već očekivan marketinški kontra-efekat, ne ostavlja mnogo mesta racionalnoj analizi. Svaki pokušaj da ovakav potez racionalno objasnimo, završio se neslavno. Činjenica je da punjenje na ovaj krajnje diskutabilan način, neizostavno prolongira vreme između dva fotografisanja – prvo, zato što je punjenje sa standardnog USB konektora veoma slabog napona i samim tim sporo (može potrajati i 3 sata; jeste brže nego ranije, ali je i dalje sporo), a drugo jer se kao interfejs između punjača i baterije koristi ni manje, ni više nego – sam aparat. Samim tim, dok god se baterija puni, prinuđeni ste da sa njom parkirate i aparat, a to nekad podrazumeva i veoma nepraktične pozicije za držanje skupog aparata! Možda se kao očigledno rešenje nameće logična ideja o kupovini dva primerka aparata – jedan za korišćenje, a drugi za punjenje. Ili je možda ipak jednostavnije bilo uvrstiti i taj neverovatno skupi, obični, plastični punjač, koji bi celu zavrzlamu učinio nepotrebnom? Ideja punjenja putem USB konektora na telu može biti korisna kao dodatna opcija. Kao primarni način punjenja – ni slučajno! No, pošto neki proizvođači očito istrajavaju u svojoj ideji, bićemo slobodni da i mi istrajemo u svojoj, koliko god bila „donkihotovska“. Ostatak teksta → Fuji X-T4, Test

Apsolutno! Dok ne padne kiša, udari mraz ili neki levonogi raspali loptom po aparatu. Ili levoruki, na bejzbol utakmici. Serija 1 je, kao i Nikonski Dx, veoma specifična sprava i definitivno je manji broj ljudi kojima su dotične zaista potrebne, u odnosu na broj onih koji ih kupe. Obrni okreni, na nekom ratištu bih više voleo da imam EOS-1, jer (kao što su neki ratni fotografi pričali) punjenje nije nešto što se može uzeti kao neporecivo pravo, tamo negde po pustahijama ili džunglama. S tim u vezi, nemam ja neke preterane dileme oko poente EOS-1Dx. Mnogo mi je veća enigma bio 1Ds, dok je postojao, iako sam imao mnogo prilika da radim i sa mk2 i sa mk3 verzijama i generalno sam voleo njihov kvalitet. Ipak, pošteno je reći da je zaista malo stvari zbog kojih bi neko poželeo 1Ds III umesto 5D3, recimo. Cenim da će u nekom trenutku 1Ds da bude penzionisan, u korist nekog R1, koji će imati integrisani grip i prikladnu bateriju, koja će probleme svesti na minimum. Dok god agencije bez suvišnih pitanja istresaju desetine hiljada za opremu, takvi aparati će se prodavati. Kada Canon, Nikon i Sony izbace nešto adekvatno u MILC aromi, nema sumnje da će agencije bez ustezanja prigrabiti i to. Pozdrav

Serija 1 se kupuje zbog robustnosti i autonomije. Sa jedva 500 snimaka u štedljivom režimu rada, R6 se teško može porediti sa gotovo 3000 snimaka koje sa jednim punjenjem isporučuje baterija EOS-a 1.

Reklo bi se da si ovim postom uvršten u listu potencijalnih kandidata za rubriku "i još jedno mišljenje" 😁 Pozdrav

TIMELINE Nije teško dobiti trku u kojoj trčite sami. Svakako da se situacija može posmatrati i tako ali, kada se govori o tržištu i učesnicima čiji smisao postojanja nije samo filantropski, reklo bi se da i profit igra ulogu u poimanju uspeha u nekoj disciplini. X-Pro zaista jeste serija koja svoju trku trči sama. U tome je izvrsna i nema nikakve sumnje da po mnogim komparativnim parametrima nadilazi konkurentske modele, čak i u disciplinama koje joj nisu primarna namena. Ipak, specifičnosti kojima nastoji da privuče potencijalnog kupca, nisu nešto što bismo mogli nazvati konvencionalnim. Tradicionalnim možda i da, ali jasno je da u ovoj kombinaciji elemenata, ta dva pojma definitivno nisu u saglasju. Tradicionalno u ovom slučaju postaje retro, a konvencionalno za današnje pojmove važi za nešto što u mnogome odudara od viđenja aparata kakvo donosi unikat poput X-Pro3. Prvobitna verzija, iako ne toliko avangardna kao današnja, kao glavnu manu je imala nedorađeni softver. Druga iteracija je ispeglala većinu nedostataka začetnika klase, dok treća nastoji da dodatno prodrma tržište, te svojom još rigidnijom predstavom retro koncepta, podigne dosta visok zid, kao prepreku koju će retki želeti da pređu. Može se na temu svrsishodnosti arhaičnog dizajna naširoko raspravljati, ali kada je aparat već tu, ostaje samo da se prema ponuđenom odredimo. X-Pro3 možda i previše provocira prosečnog korisnika, kao da je Fujifilm želeo da privuče samo najokorelije sledbenike fotografije s kraja analogne ere i na taj način im ponudi ukus digitalnog, koji ne mora nužno biti gorak, za pojam nekoga ko se opire prelasku sa filma u svet binarnog. Unikatnost ovog formata može biti mač sa dve oštrice. Koliko god ova izlizana fraza delovala trivijalno, činjenica je da ovom modelu savršeno pristaje. Tako će ovaj model ili biti primljen onako kako je proizvođač zamislio ili će biti zaboravljen. Neki elementi konceptualne nedoslednosti su se u prethodnoj generaciji mogli ignorisati (ukoliko biste imali problem sa različitim imitacijama analognog rangefinder-a), dok treća iteracija broj takvih ad-hoc rešenja smanjuje za barem jedno manje i čini korišćenje glavnog ekrana najblaže rečeno otežanim… ako ne i nemogućim u nekim situacijama. Hoće li to imati reperkusija na tržišni prijem? Nezahvalno je prognozirati, tim pre što se neoprezne prognoze često ispostave netačnima. Uostalom, srce je ono što kupca vodi jednom ovakvom modelu, a ne racio. Da smo se sličnim predskazanjima bavili na pitanju X-Pro2, verovatno bismo pogrešili, pa ćemo se, umesto brzoplete procene, ipak baviti konvencionalnim testom jednog nekonvecionalnog aparata, bez želje da unapred sudimo. SPECIFIKACIJE Bićemo sasvim iskreni – nismo očekivali da će posle prve verzije, biti ponuđena i druga. Zamislite tek kako smo se iznenadili kada je predstavljena treća iteracija Fujifilm X-Pro3. I, kao što je X-Pro2 u nekim tačkama bio kopija X-T2, tako je i X-Pro3 ponudio veći broj podsistema koji su identični ili barem vrlo slični top modelu oznake X-T3, uz neke razlike koje su sasvim opravdane, u svetlu specifične ciljne grupe kojoj je X-Pro serija okrenuta: Tehničke karakteristike: Fuji X-Pro3 u poređenju sa prethodnikom U odnosu na prethodnika, unapređenja su uglavnom očigledna. Neke promene su tek kozmetičke, neke možda čak i bespotrebne, ali jedno je sigurno, kao i u slučaju obe prethodne generacije X-Pro serije – lista specifikacija prosto nije dovoljna da dočara unikatnost kojom ovaj aparat zrači… nevezano za to da li je ta unikatnost pozitivna ili negativna. Senzor je preuzet iz X-T3, što znači da mu detalja, vrhunskih ISO performansi i dinamike ne nedostaje. Samim tim, i autofokus je na visokom nivou, a isto važi i za memorijski bafer. Tražilo je i dalje hibridno (da nije, X-Pro3 ne bi imao naročitu svrhu pored X-T3), a jedino je video mod zapostavljen taman toliko da konceptu ne bude teret, a modelu X-T3 konkurencija unutar kuće. Nismo sigurni koliko ovakva kombinatorika ima smisla, jer X-Pro3 naprosto nije aparat koji bi na bilo koji način mogao uticati na prodaju jednog daleko univerzalnijeg modela, kakav je X-T3. PAKOVANJE Sada već standardno Fujifilm pakovanje prati i novi X-Pro3. Aparat se isporučuje uglavnom u varijanti koje podrazumeva telo bez objektiva, a kao eventualni kit se pominje jedino Fujinon XF 23mm f/2 R WR, vrsni, a ipak jeftini prajm, malih dimenzija, zanemarljive mase i fizičkog izgleda koji se nekako savršeno uklapa u izraziti retro stil X-Pro serije. Telo je ponuđeno u čak tri varijante, čija se spoljašnost naizgled razlikuje samo po boji, a zapravo se razlikuju i po robusnosti, pa tako pored klasične crne varijante, presvučene karbonom, Fujifilm nudi i dve ojačane Duratect™ verzije, čija je cena do 10% viša od standardne. Fuji X-Pro3, sadržaj pakovanja Sadržaj pakovanja je… pa ne bismo to mogli nazvati uobičajenim – pre trendovskim – osim tela i pripadajućeg poklopca bajoneta, tu su NP-W126S baterija, rameni kaiš sa posebnim trouglastim alkama, zaštitnim kožnim manžetnama i alatom za njihovu (de)montažu, štampano uputstvo i… ništa više. Potražismo punjač, ali bezuspešno. Kratka konsultacija sa spiskom opreme koja se isporučuje u kutiji, dovodi nas do zaključka da virus bespoštedne i najčešće potpuno nelogične, nesvrsishodne i krajnje iritirajuće štednje, preti da se raširi na apsolutno sve frontove tehnike. Iritirani svežim saznanjem, proverismo još jednom da li je baterija tu. I jeste, srećom. Bezumna i neobjašnjiva ideja da jedan punjač može činiti nekakvu merljivu razliku u smislu profita, teško može parirati očitom i neizbežno gorkom ukusu koji, uz već očekivan marketinški kontra-efekat, ne ostavlja mnogo mesta racionalnoj analizi. Svaki pokušaj da ovakav potez racionalno objasnimo, završio se neslavno. Reklo bi se da većina današnjih proizvođača smelo pretpostavlja da svaki kupac obavezno pri ruci ima i odgovarajući USB punjač ili laptop koji je voljan koristiti kao zamenu za konvencionalni punjač. Na stranu činjenica da punjenje na ovaj krajnje diskutabilan način, neizostavno prolongira vreme između dva fotografisanja – prvo, zato što je punjenje sa standardnog USB konektora veoma slabog napona i samim tim sporo (može potrajati i 4 sata!), a drugo jer se kao interfejs između punjača i baterije koristi ni manje, ni više nego – sam aparat. Samim tim, dok god se baterija puni, prinuđeni ste da sa njom parkirate i aparat, a to nekad podrazumeva i veoma nepraktične pozicije za držanje skupog aparata! Možda se kao očigledno rešenje nameće logična ideja o kupovini dva primerka aparata – jedan za korišćenje, a drugi za punjenje. Ili je možda ipak jednostavnije bilo uvrstiti i taj neverovatno skupi, obični, plastični punjač? Čini nam se da je ovo možda i najduži opis sadržaja kutije koji smo napisali. Ali, ništa zato – sledeći će biti još duži. Isto važi i za sve naredne, dok god proizvođači istrajavaju u ovom preglupom trendu (preglup; od „previše glup“, što je različito od priglup; da neko ne pomisli da je u pitanju slovna greška, jer nije). Ostatak teksta → Fuji X-Pro3, Test

Rekao bih da si nešto pobrkao. 5Ds senzor je zapravo ponikao od 20MP APS-C-a iz 7D mark II. Prilično je različit od čuvenog i dosadnog 18 MP. Što se cene R5 tiče, ja iskreno ne očekujem da bude i jedan dolar skuplji od uobičajene EOS 5D cene u trenutku promocije. Što će reći 3700 do max 3990 €. Ako bude preko, preći će psihološku granicu, koja će da minira prodaju. Šta znam... ne deluje mi logično da zatežu sa time, sada kada imaju izvanrednu priliku da se guraju pred kormilom. Pozdrav

TIMELINE Kako poslednjih godina, a naročito poslednje dve, prisustvujemo ubrzanoj smeni na polju koncepta modernog aparata, mnogim ustaljenim DSLR klasama preti sigurno izumiranje. Klasa „dvocifrenih“ Canon EOS DSLR-ova, kojoj pripada EOS 90D, za sada je sigurna, mada je u nedavnoj prošlosti bilo nekih nedefinisanih modela, čija svrha, a ni pozicija u gami ni dan danas nemaju jasno objašnjenje. Takav model je EOS 77D. Budućnost ove klase je zbog toga u jednom momentu bila poljuljana i bez obzira na stabilnu prodaju, ugrožena pred naletom sve ozbiljnijih MILC modela. Ironično, MILC-evi nisu uspeli da ugroze APS-C DSLR-ove srednje klase, uglavnom zbog sopstvene visoke cene. Osim toga, i pored nesumnjivih prednosti koje moderni MILC sistemi donose, u praksi se pokazalo da DSLR-ovi i dalje imaju prođu. Sa stanovišta čiste tehnike, to deluje gotovo neobjašnjivo, s obzirom na očigledne fizičke limite koji DSLR-ove niže i srednje klase u mnogočemu čine inferiornima, ali sa stanovišta čistog racija, a naročito gledano iz ugla proizvođača, jedan 90D je više nego dovoljan da svom vlasniku obezbedi hiljade sasvim dobrih i upotrebljivih fotografija. Težnja da se strast ka fotografisanju približi banalnom minimalizacijom gabarita, uz obrazloženje da „ono što je malo, nosimo sa sobom“, dala je određeni polet MILC sistemima, ali je tržišni efekat (iako bez sumnje pozitivan) nekako ustuknuo pred neobuzdanom i bez ikakve mere agresivnom naletu svih klasa pametnih telefona. Brutalno satiranje prodaje kompaktnih fotoaparata sa malim senzorom, itekako je uticalo na percepciju uspeha u foto-industriji, pa se sada za „dovoljno dobar“ rezultat uzima sve što nije strmoglav pad: prodaje, vrednosti kompanije na berzi ili čega god, potpuno je svejedno. EOS 90D dolazi u trenutku kada Canon očigledno više nema ideja kako bi se ova klasa mogla održati u nekom narednom periodu. Slučajno ili s nekim razlogom, i nomenklatura dolazi do svojih prirodnih limita, pa se kao naslednik EOS-a 90D nekako prirodno nameće nekakav MILC. Ipak, ne treba brzopleto dolaziti do takvih zaključaka, jer je sličan osećaj suvišnosti postojao i sa 80D… pa možda čak i sa 70D. Uglavnom, da učmalost ne bi bila potpuna, Canon je uspeo da za ovu priliku obezbedi potpuno novi senzor. Ideja „potpuno novog senzora“ u svetu foto-tehnike nema uvek pozitivan skor – nekada novi senzor znači i bitno bolji kvalitet, a nekad znači samo puko, marketinško zadovoljavanje javnosti, kako kupac ne bi imao osećaj da nova oznaka ne znači i novi aparat. Prvobitne informacije koje se tiču novog senzora, daju nam za pravo da očekujemo više nego pre. A koliko su takva očekivanja opravdana, pokušaćemo da odgonetnemo u nastavku testa. SPECIFIKACIJE Ciklus između dve generacije nije baš uvek isti, ali se poslednjih godina vremenski jaz između dva modela sve više uvećava. Nekada su modeli ove klase stizali na godinu dana ili dve, kasnije na tri, a sada i više od toga. Razlike postoje, mada se čini da više nikada neće biti toliko upečatljive, kakve su mogle biti u doba kada MILC nije postojao ni kao patent. Zbog toga se novine moraju bazirati na onome što čini jezgro samog aparata, a to je pre svega njegov senzor: Tehničke karakteristike: Canon EOS 90D u poređenju sa 80D Faktografija, koja ponosno stoji ispred EOS-a 90D, kaže da je ovo senzor za sada najveće rezolucije u APS-C klasi. Sama ta činjenica (naravno) ne može biti posebno impresivna, ako nije ispraćena naprednijim A/D konvertorom, boljom internom obradom i odgovarajućom otpornošću na šum. Konvencionalni AF sistem nije bitnije menjan u hardverskom smislu, mada jeste unapređen u softverskom, o čemu će više reči biti kasnije. Ekran nije pretrpeo nikakvo unapređenje, a slično se može reći i za optičko tražilo. Tu su i svi ostali podsistemi sa manjim ili većim izmenama, ali i delom unapređeni, a delom i unazađeni video mod. Autofokus u LV modu je od temelja prerađen u skladu sa novim trendovima unutar kuće, dok je baterija opet (i na sreću) ostala ista, iako neobjašnjivo veće efikasnosti u novijem okruženju. U nastavku ćemo se posvetiti detaljima. PAKOVANJE Tipično Canon pakovanje, dostupno je u dve verzije kitova (EF-S 18-55mm f/4-5.6 IS STM i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM). Naravno, moguće je kupiti i varijantu samo tela, bez objektiva. Izgled je prepoznatljiv: Canon EOS 90D, sadržaj kit pakovanja sa EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM U osnovnom kit pakovanju, koje smo i mi imali na testu, pored aparata i poklopca bajoneta, kao i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM objektiva, nalaze se još i: LP-E6N Li-Ion baterija sa zaštitnim poklopcem, LC-E6 punjač baterije (odnosno LC-E6E verzija sa kablom, kao na slici), široki kaiš za rame i osnovno korisničko uputstvo u štampanom obliku. Prateći softver se ne isporučuje u paketu, već je besplatno dostupan na zvaničnom sajtu proizvođača. Nudi se u verzijama za Windows i MacOS sisteme, a osim poznatog Digital Photo Professional RAW konvertora, sadrži i EOS Utility alatku za kontrolu aparata putem kabla ili bežično, kao i prenos snimaka na računar. Tu je i Picture Style Editor, kojim se kolorni stilovi mogu podešavati po volji i Image Browser EX, za pregled i osnovnu katalogizaciju snimaka. Kao i u slučaju EOS-a 80D, na spisku opet nedostaje USB kabl, kojim se aparat povezuje sa računarom, pa se može reći da je sreća da barem još uvek isporučuju punjač, što danas i nije slučaj kod svih brendova. Ostatak teksta → Canon EOS 90D, Test Pozdrav

TIMELINE I pored toga što je tržište foto-opreme uzavrelo poslednjih godina, što se uprkos opštoj stagnaciji prodaje unutar branše nudi sve više i više kvalitetnih aparata i prateće optike, višedecenijski rivali i lideri industrije, Canon i Nikon, i dalje najviše pažnje poklanjaju međusobno, jedan drugome. Kako drugačije objasniti činjenicu da se skoro svaka velika promena u poslovnoj politici ogleda pre svega u onome što je glavni rival uradio ili planira uraditi? Da, jasno je da je vodeći dvojac odavno prerastao u trojac, ulaskom Sony-ja u gornji dom dominacije branšom, ali je isto tako činjenica i da su glavni rivali najbolji razlog za unapređenja sopstvene ponude. Da li je uopšte i potreban bolji dokaz za ovu tezu, od činjenice da MILC nije bio na vidiku jedne kompanije, dok nije bilo očigledno da će ga druga predstaviti, te da se isto može reći i za MILC u 35mm formatu, koji je opet, iz obe kompanije došao nekako sinhronizovano. I iskreno, ne bismo se začudili kada bi u nekom trenutku ove kompanije sinhronizovano predstavile mobilne telefone, srednjeformatne aparate ili čak objavile da se povlače sa tržišta. Kao kakvi sportisti, izgleda da i kompanije smisao svog postojanja nalaze u konkurenciji. Dok god jedan egzistira, drugi je tu da oponira. Ukoliko bi jedan nestao, ne bi bilo naročito čudno ako drugi krene da usporava i polagano nestaje. Skoro da je i nebitna činjenica da Nikon Z i Canon EOS R nisu predstavljeni istog dana, imajući u vidu da vremenska razlika, a naročito kada se radi o ovakvim prekretnicama, nije čak ni simbolična. Više je bitna marketinškim odeljenjima ovih kompanija, koja svoja dostignuća često projektuju iz ugla boljeg tajminga, nego što je bitna javnosti. I zaista, dok je u nekim okolnostima možda i bitno ko je bio prvi, činjenica da nijedna od dotične dve kompanije ni izdaleka nije prva u promovisanju, kako MILC-a, tako ni 35mm MILC-a, čini se uopšte ne smeta čuvenim kompanijama. Kao kakav šahovski velemajstor, koji do obližnjeg parka svrati poput nekakvog iskusnog barda, iskusnim okom ošacuje situaciju i s visine dobaci po koji savet dostojan prekaljenog eksperta, tako i vodeće kompanije žive u iluziji da je dovoljno da se pojave, kako bi pokupile svu slavu i ukrale šou. Međutim, u periodu dok su Canon i Nikon bili opijeni sopstvenim odrazima u dijamantima optočenom ogledalu, druge kompanije su iz prikrajka vrebale svoju priliku i većim delom je iskoristile na pravi način. Godine ignorisanja ostavile su traga na tržištu. Iz pozicije totalnih autsajdera u DSLR eri, kompanije poput Fujifilm-a, Olympus-a i Panasonic-a, stasale su u veoma ozbiljne igrače, dok je Sony izrastao u svojevrsnog vajara industrije, koji oblikuje, ne samo trendove, nego i dugoročna pravila igre. Da li su nekadašnji kormilari u prilici da preuzmu komande i budućnost ponovo podrede sebi, o tome je još rano govoriti. S druge strane, konkretni proizvodi daju i konkretnih povoda za diskusiju, pa je Nikon sa svojim novim, Z sistemom, došao u pravom trenutku, kako bismo prethodna saznanja iz druženja sa EOS-om R, mogli da pretočimo u neku konkretniju priču. Prisustvo Sony-ja celu zabavu čini još zanimljivijom. Da li su Nikon i Canon ovaj put propustili voz? Videćemo… SPECIFIKACIJE Izdanak novog sistema nije zgodno uporediti sa prethodnikom, prosto zato što takvog jednostavno – nema. Kako je Nikon u startu promovisao dva modela, mi ćemo iskoristiti priliku da njihove karakteristike uporedimo kroz dobro poznatu tabelu specifikacija: Tehničke karakteristike: Nikon Z6 u poređenju sa Z7 Kao što se iz tabele može videti, ključna razlika između dva predstavljena modela je u senzoru, a kako je senzor u MILC kategoriji zadužen za mnogo više od pukog prikupljanja svetlosti i konverziju iste u fotografiju, jasno je da razlike ipak nisu samo kozmetičke. U stvari, najmanje su kozmetičke, a mnogo su više one koje je spolja nemoguće primetiti. S obzirom da, kao nova klasa, Nikon Z donosi sasvim drugačiji pogled na digitalnu foto opremu ovog proizvođača, izlišno je vršiti bilo kakve komparacije spram postojeće DSLR game. Umesto toga, reći ćemo samo da novi aparati definitivno pripadaju višem segmentu i to ne samo u pogledu buduće klasifikacije unutar brenda, već i u odnosu na direktne konkurente iz Sony, Canon i Panasonic ponude. PAKOVANJE Novi sistem je izvrsna prilika za drugačiji dizajn pakovanja, pa nismo iznenađeni što je Nikon sve spakovao u izrazito drugačiju kutiju u odnosu na ono na šta smo navikli: Nikon Z6, sadržaj pakovanja sa Nikkor 24-70mm f/4S VR objektivom Nikon Z6 je, kao i Z7, raspoloživ u varijanti samo tela i tela sa kit objektivom, kakva je i nama stigla na test. Sadržaj kutije je manje ili više jednak u celom svetu, sa tek sporadičnim sitnicama u zavisnosti od tržišta. Osim tela koje dolazi u paketu sa BF-N1 poklopcem bajoneta i BS-1 zaštitom papučice blica, kutija sadrži sledeće elemente: EN-EL15b Li-Ion bateriju sa MH-25a punjačem i kablom za napajanje iz mreže (ili viljuškom za odgovarajuću utičnicu); AN-DC19 široki kaiš za rame; USB kabl za povezivanje sa računarom; HDMI/USB držač kabla; štampano uputstvo za aparat i kratko uputstvo za SnapBridge. Kao što se dâ videti, Nikon je odoleo opštem trendu štednje i ukidanju isporuke konvencionalnog punjača u korist USB varijante, koja bateriju puni dok je u samom telu. Istina, jači model, Z7, u paketu donosi i jedan takav USB adapter, ali zajedno sa klasičnim MH-25a punjačem. Ostatak teksta → Nikon Z6, Test

TIMELINE Koncept smanjenog i funkcijama olakšanog tela koje za uzor ima neki prestižniji model, ne predstavlja novinu u foto svetu. Svaki proizvođač ima svoje viđenje ovakvog koncepta. Osim očiglednije diversifikacije ponude, to omogućava i kupcima skromnijeg budžeta da uživaju u blagodetima prestižnih tehnologija, ali u skromnijem pakovanju. Fujifilm X-T30 predstavlja već treću generaciju ovakvog koncepta, jer su i X-T10 i prethodni X-T20, svoje uzore imali upravo u telima višeg segmenta, X-T1 i X-T2. Recept je vrlo jednostavan: platežno jači i tehnički zahtevniji kupci će posegnuti za top modelima, dok će oni nižih apetita zadovoljiti svoje prohteve i skromnijom ponudom zadržavajući mogućnost beleženja fotografija najvišeg kvaliteta. Na ovaj način, zadovoljan je i proizvođač, a zadovoljni su i ljubitelji brenda, budući da će ih takva ponuda lišiti potrebe da gledaju ka konkurentskom taboru. S obzirom da sa X-T3 deli najbitniju komponentu – senzor, X-T30 ima relativno lak zadatak u pogledu privlačenja potencijalnih kupaca – senzor o kojem govorimo se dokazao u praksi, osigurao Fuji-ju veoma vredne epitete superiornosti u pojedinim kvalitativnim segmentima, a neveliko, a opet ergonomski skladno telo, novom aparatu osigurava veoma širok tržišni potencijal. Kako to obično biva, aparati koji ne gravitiraju ka maksimizaciji spiska funkcija, prinuđeni su da solidnim balansom izbegnu teret nezanimljivosti. X-T30 definitivno ne bismo mogli nazvati nezanimljivim… pre namerno sputanim u pojedinim tačkama, a to je, kao i uvek, posledica većeg prioriteta marketinškog u odnosu na inženjersko odeljenje kompanije. U svakom slučaju, od valjanosti tog balansa dobrog i ne baš dobrog (da ne kažemo – lošeg), zavisi i dopadljivost proizvoda, pa ćemo u narednim poglavljima pokušati da odgonetnemo gde se u toj priči nalazi novi Fuji aparat srednje APS-C klase MILC-eva. SPECIFIKACIJE Fujifilm je zadržao ranije ustanovljeni koncept ove klase fotoaparata, koja je smeštena tik ispod najprestižnije u kojoj figurira aktuelni X-T3. To u praksi znači nešto slabije performanse, skromniji spisak funkcija, ali ipak dovoljno dobru konačnu izvedbu, koja novi X-T30 čini veoma atraktivnim, a po značajno nižoj ceni, baš kao što je to važilo i u doba X-T20: Tehničke karakteristike: Fuji X-T30 u poređenju sa prethodnikom Senzor je preuzet iz X-T3, što je i glavni adut novog modela. Tu su i poboljšani sistem autofokusa, napredniji video, bluetooth komunikacija i još štošta drugo, zbog čega mnogi neće imati potrebu da investiraju dodatni novac u skuplji X-T3 ili X-H1. Naravno, balansiranje proizvoda ima svoju cenu, pa X-T30 ne nudi neke funkcije koje nude modeli više klase, o čemu ćemo nešto više reći u nastavku testa. PAKOVANJE Fuji X-T30 se nudi u dve varijante. Jedna podrazumeva samo telo, dok druga uključuje i kit objektiv. Mi smo na testu imali drugu varijantu. Pakovanje je standardno za Fuji. U diskretnu, mat crnu kutiju, smešteno je skoro sve na šta smo navikli kada je Fuji X sistem u pitanju: Fuji X-T30, sadržaj kit pakovanja sa Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom Sadržaj kit pakovanja, osim tela i poklopca bajoneta, podrazumeva metalne alke sa kožnim zaštitama, široki rameni kaiš, NP-W126S bateriju i AC/USB adapter, koji podseća na punjač. Daljom proverom ustanovljavamo da to i jeste punjač, da je predviđen za punjenje baterije u samom aparatu, putem USB-C konektora, te da namenski punjač, kakav je prisutan na ostalom modelima, uključujući i X-T20, više nije na raspolaganju! Odmah smo se setili Sony-ja i njihove „uštede“ ostvarene na ovaj način i ponovo ne možemo da se načudimo logici koja stoji iza ovoga. No, o tome ćemo kasnije. Kit varijantu prati i (naravno) objektiv, dobro poznati Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS. U poslednje vreme se sve češće dešava da uz fotoaparate ne stiže štampano uputstvo, ali je Fuji barem po tom pitanju i dalje dosledan. Prateći softver se odavno isporučuje samo putem zvanične stranice proizvođača, odakle se može besplatno preuzeti, u verzijama za Windows i MacOS operativne sisteme. Ostatak teksta → Fuji X-T30, Test

Apsolutno se slažemo. Ali eto, danas se sve završava instant, a render je (bez da se neko uvredi) u tom obliku ipak instant rešenje. Daleko se više oduševim kada vidim da je neko svetlom i optikom postigao veoma sličan efekat, jer dobro znam koliko je to teško. Samo što više fotki, što više postavki, česte provere i korekcije... Čim ti se neka postavka svidi, fotografiši je celu, da bi znao kakva postavka proizvodi kakav efekat. Kasnije ti to neće trebati, ali je u početku zgodno zbog razrađivanja tehnike. Pozdrav

Ne ulazeći u tehniku rada, jer je NShappy vrlo lepo opisao problematiku i rešenje, samo ću reći da nipošto ne pokušavaš da postigneš vizuelni efekat koji se može naći na sajtovima proizvođača. To NISU fotografije, već dugo. Ponekad se neki koncepti rade fotografisanjem, ali su komercijalne fotke satova u 99.999999999% slučajeva (i tako je već godinama) 3D renderi. Stvar je veoma prosta - kada bi se 3D modeli radili namenski za render, to bi bilo skuplje od fotografisanja. Međutim, danas industrija postavlja 3D modelovanje kao osnov za proizvodnju, a kad 3D model već postoji i to u nekoliko nivoa detalja (tzv. LOD), onda je proizvođaču daleko jednostavnije da odradi i render ili za to plati specijalizovanu kuću. Tako dobijamo ove besne "fotografije" satova, sa savršenim DOF-om, savršenim detaljima, bez suvišnih refleksija, problema kolorita i tako toga. Render omogućava sve ono što se u fotografiji dosta teže postiže. Nije nemoguće, ali na takav nivo zaboravi. Nije mi namera da ti rušim sneška, nego baš suprotno - da te ohrabrim da praviš svoj stil i da postigneš što više, bez da se ubedačiš što su njihove fotke lepše. Jesu lepe, ali nisu fotografije. I to je to. Pozdrav

TIMELINE Kroz celu modernu tehnološku prošlost, a praktično od svog nastanka, Sony korporacija je težila (i većinom uspevala) da bude inovator… vodeći, u svakom smislu. Jedna od retkih branši gde poznata japanska kompanija nije pustila korenje, bila je fotografija. I kako to obično biva u svetu krupnog kapitala, nekada je za početni korak neophodno naći prečicu, te na taj način nadomestiti manjak iskustva (pa i patenata) u novim okolnostima. Znanja nije nedostajalo, jer je Sony već odavno bio prisutan u domenu pokretnih slika. Akvizicija neke postojeće kompanije bio je logičan korak, pa je Sony izveo preuzimanje Konica-Minolta-e, jedne od nekada vodećih kompanija, iz reda onih koje se nisu snašle u tranziciji sa analogne na digitalnu fotografiju. Dugo osporavan usled ulaska na teren koji je odavno podeljen između divova industrije, Sony je svojom beskrajno jakom reputacijom na drugim poljima, nastojao da izdrži višegodišnji pritisak i istraje bez obzira na sve. Prošle su godine investiranja u DSLR sistem, SLT koncept i štošta drugo, poput veoma smelih pokušaja kao što je model DSC-R1, kompaktni fotoaparat tzv. „bridge“ klase, sa senzorom APS-C formata, da bismo pre oko 8 godina bili upoznati sa novim konceptom koji je Sony usvojio, prateći inicijativu koja je potekla od tandema Olympus-Panasonic. Sony je u tom trenutku gledao da se što bolje uklopi u trendove, da bi svega par godina kasnije i sam postavljao trendove, predstavivši model α7 – prvi 35mm MILC fotoaparat. Prvi model iz Alpha serije u MILC klasi, sa novim E bajonetom i 35mm senzorom, možda je i prvi iz Sony familije, kojem to ime pristaje i ne deluje suviše pretenciozno. Redefinisao je i skoro u potpunosti preoblikovao potrebe prosečnog kupca fotoopreme, zbog čega su čak i okoreli ljubitelji DSLR-ova, pa i njihovi proizvođači, bili prinuđeni da ubrzaju sopstveni tempo. Tada naizgled naivno, vremenom je postalo veoma ozbiljno, a skeptični osvrti, postali su osvrti respekta. A7 (ili kako se pravilno označava – α7) u svojoj trećoj iteraciji donosi podugačak spisak novina, od kojeg bi naročito vodeći dvojac DSLR kategorije (Canon i Nikon; prim.aut.) mogao dosta da nauči. Inicijalno predviđen kao optimalan izbor za prosečnog fotografa, α7 je evoluirao do tačke koja ga po mnogim parametrima izdiže iznad nekada nedostižnih DSLR modela više klase. Znači li ovo da je došao poslednji momenat da konkurencija iz DSLR lože zasuče rukave? Čini nam se da je taj momenat odavno i prošao, a ovo je samo poslednji poziv na ozbiljnu reakciju. Ako je takva uopšte više i moguća u ovim okolnostima. Ipak, treba biti pošten i priznati da je i Sony štošta naučio od konkurencije, pa u slučaju novog modela imamo i nekoliko elemenata koji su, recimo to tako, unazađeni u odnosu na prethodnu generaciju. Trendovi su trendovi, čak i kada idu silaznom putanjom, ne? SPECIFIKACIJE Tehničke karakteristike su obično prvi i logičan korak prilikom upoznavanja sa novim modelom fotoaparata. Spolja su svi oni, a pogotovo kada se radi o novoj generaciji nekog modela, gotovo isti. Ono ispod oplate čini najveće razlike: Tehničke karakteristike: Sony α7 III u poređenju sa prethodnikom Kroz godine razvoja digitalnih senzora, nezavisno od kategorije fotoaparata o kojem se radi, nekako se ustalilo shvatanje da rezolucija identična onoj sa prethodne generacije, nedvosmisleno ukazuje na izostanak unapređenja na tom polju. Ne bismo mogli tvrditi da to nikad nije slučaj, ali zaista postoje situacije u kojima ista rezolucija definitivno ne znači i isti senzor. Novi A7 spada upravo u takve primere, zahvaljujući modernijem rešenju prikupljanja fotona, o čemu će više reči biti kasnije. Novi aparat donosi pregršt novina i unapređenja, ali se čini da je autofokusni sistem zvezda novog modela, pored (naravno) videa. Ima tu i nekih negativnih novina, koje proizvođaču ne idu u prilog, što nas prilično podseća na period suverene dominacije Canon-a i Nikon-a. A o čemu se tačno radi, saznaćete u nastavku priče. PAKOVANJE U kutiju nevelikih dimenzija je stalo dosta toga, premda ponešto i fali: Sony α7 III, sadržaj kit pakovanja sa FE 28-70 mm f/3.5-5.6 OSS objektivom Telo se isporučuje u dve varijante. Jedna u kojoj dolazi samo telo i osnovna oprema i druga koja nudi kit objektiv Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS objektiv, a koju smo i mi imali na testu. Osim tela i pripadajućeg poklopca bajoneta, u kutiji stiže široki rameni kaiš, USB kabl, AC/DC-USB adapter za punjenje i baterija. Pregršt štampanog materijala je danas retkost, čemu bismo u nekim drugim okolnostima mogli dati dobru ocenu, da nije činjenice da Sony, u eri kada su baterije postale kao prirodna spona čoveka i tehnike, nije odlučio da (opet) izostavi punjač za eksterno punjenje baterije. Iz tog razloga, punjenje se opet obavlja „na mišiće“, korišćenjem priloženog USB kabla i (čuda li?) adaptera putem kojeg se USB port snabdeva strujom. Na ovaj se način (navodno) štedi, a nama baš i nije jasno kako. Pogotovo što punjač u nekoj formi ipak postoji, jedino što ne može da puni bateriju samostalno, nego samo dok je ona u aparatu. Kit varijanta, pored pobrojanog, donosi pomenuti objektiv, oba pripadajuća poklopca i zonericu oznake ALC-SH132. Ostatak teksta → Sony α7 III (ILCE-7M3), Test Pozdrav

Moja iskustva sa adapterima nisu previše široka, ali su ilustrativna donekle. U poslednje vreme sam se zabavljao sa Viltrox i Metabones EF adapterom. U kombinacijama sa raznim EF objektivima, radili su solidno. Oba podržavaju CDAF/PDAF i rade na novijim aparatima (Sony A7 mk3) korektno. Radi AF, tačan je, gruva i na f/4 i na f5.6 i na f/2.8 ili 1.4. Prosto - radi. Da ti odma' probušim luftigum... Metabones, koji je kao nekakva referenca, u kontinualnom fokusu zabada prvu fotku (u rafalu) bez greške. Svaku sledeću (isto tako bez greške) maši. Kako rafal odmiče, tako on ne može da se pokupi i promašaj je sve dalji od praćenog objekta u kadru. Drugačija podešavanja fokusa imaju nekakav uticaj, ali je epilog nekako uvek isti. Prva dobra, sve ostale - treš. Ovo nije do objektiva (na Canon MILC/DSLR-u isti primerci rade savršeno), a nije ni do tela (jer isto tako nativni objektivi na tom Sony-ju rade savršeno. Dakle, uzrok je adapter. Kako Viltrox nije sasvim siguran u sebe čak ni u pojedinačnom fokusu, davljenje sa praćenjem nije imalo smisla ni probati. Ostaje mi da probam EF 70-200mm f/2.8L IS III, ali nešto sumnjam da se situacija može drastično promeniti u odnosu na mk2 verziju tog objektiva ili mk2 verziju 70-200 f4L IS... Pretpostavljam da ne može, ali probaću svakako. Sad, ne znam koliko te uopšte zanima nekakav paning, praćenje mete i slično, ali nešto nisam siguran da u tvojoj situaciji može biti bolje. Kad se adapter ne snalazi najbolje sa nativnim EF objektivima, nešto nisam siguran da bi Tamron to mogao bolje. Načitao sam se tone raznih komentara razdraganih vlasnika, koji tvrde da im je Metabones život promenio, leči išijas i spondilozu, ali u praksi to ipak ne biva. Nativni objektiv je nativni objektiv. Može adapter da bude OK, ali kada prilagođava objektive za drugi bajonet ISTOG brenda. U suprotnom mnogo zavisi od faktora na koji proizvođači adaptera nemaju načina da utiču i mislim da je u tome celi problem.

TIMELINE Retke su situacije kada test ne predstavlja samo običan prikaz novog fotoaparata, već praktično test čitavog novog sistema. U prilici smo da, posle nešto više od 30 godina od predstavljanja EOS sistema i sada već čuvenog EF bajoneta, prisustvujemo početku razvoja naslednika, čija je oznaka RF. Sam po sebi, EOS R predstavlja samo jedan korak u razvoju i sasvim sigurno ga ne bismo mogli smatrati reprezentom mogućnosti sistema, nezavisno od toga kako se EOS R pokazao u testu i kako će se nadalje pokazati u praksi. Mnogo veća stvar je to što je Canon odlučio da se pridruži opštem trendu i prekine veoma mučnu praksu beskrajnog taktiziranja i eskiviranja sukoba kako sa konkurencijom, tako i sa samim sobom. Liči li vam ovo na nekakvo preventivno pravdanje potencijalnog fijaska – sasvim ste u pravu. Canon teško zaslužuje da izigravamo njihovog advokata, a ovu vrstu „odbrane“ iznosimo samo zahvaljujući iskustvu na polju velikih promena kojoj je ova kompanija sklona poslednjih godina. Ili tačnije rečeno – nije sklona. Srećom, nekako u isto vreme, i glavni konkurent, Nikon, istupio je sa svojim viđenjem 35mm MILC-a, pa je to možda i uticalo na delimično ishitrenu odluku da se EOS R pretvori u stvarnost, možda i ranije nego što je prvobitno bilo planirano. Zasad nije sasvim jasno kakav je status budućeg sistema. Logično je da je Canon ozbiljan u vezi sa ovim, ali nomenklaturom nije želeo da stavlja do znanja u kojoj se kategoriji najnoviji aparat nalazi. Oznaka R sama po sebi deluje kao zaseban entitet u okviru game, bez jasnog definisanja gde se dotični nalazi u okviru neke buduće ponude. Samim tim, nemamo čak ni pretpostavke o tome šta će se nadalje dešavati, da li će postojati klase FF Canon MILC-eva, koje će svojim karakteristikama pokriti postojeću gamu koju trenutno obrazuje DSLR klasa, kakva je budućnost EF bajoneta i tome slično. Canon je, po svom starom običaju, prilično škrt na informacijama. Izvesno je jedino da je EOS R na svom početku. Sudbina EOS-a M ostaje vrlo neizvesna, a potencijal maglovit, jer je u većini slučajeva i dva zasebna i ograničeno kompatibilna bajoneta previše. Tri nije ni za komentarisanje. Jedno je sigurno – razvoj EOS R sistema nije počeo juče. Traje godinama i to se može primetiti na svakom koraku. A izabrani trenutak je samo rezultat pritiska tržišta. Pa, krenimo sa demistifikovanjem potencijala i realnosti… SPECIFIKACIJE Začetak nove klase je specifičan po tome što prvi aparat ne možemo uporediti sa prethodnikom, jer isti i ne postoji. Prva generacija, prvog modela čitavog novog sistema je još interesantnija u tom pogledu, jer osim prethodnog modela u istoj klasi, ne postoji bilo kakav model bilo koje klase, pa je i svaki oblik poređenja izlišan. Canon EOS R ćemo kroz ostatak testa svakako obraditi kroz usputnu komparaciju karakteristika sa aktuelnim DSLR modelima ili konkurentskim MILC-evima, ali će se tabela ipak sastojati samo od specifikacija najnovijeg Canonovog proizvoda: Tehničke karakteristike: Canon EOS R Kako je u pitanju nov sistem, ne postoji spisak novina, jer je novo skoro sve. Senzor nam je poznat iz EOS-a 5D Mark IV, što već u startu predstavlja uglavnom pozitivnu karakteristiku, a čak su i neka ključna rešenja odavno prisutna u Canon-ovim DSLR-ovima. Ipak, pojedinačne stavke retko kad mogu oblikovati kompletnu sliku o nekom proizvodu, pa ćemo razlaganje na činioce početi uobičajenim tempom i uobičajenim redosledom. PAKOVANJE Pakovanje je nekarakteristično za Canon i tek minimalno podseća na ono što smo navikli u DSLR klasi ovog proizvođača. Na raspolaganju je varijanta koja podrazumeva samo telo i ona koja se nudi u kitu sa RF 24-105mm f/4L IS USM objektivom. Mi smo na testu imali varijantu koja uključuje samo telo: Canon EOS R, sadržaj osnovnog „body only“ pakovanja U pakovanju se, pored aparata i poklopca bajoneta, nalaze se još i: LP-E6N Li-Ion baterija sa zaštitnim poklopcem, LC-E6 punjač baterije (odnosno LC-E6E verzija sa kablom, kao na slici), široki kaiš za rame, USB 3.1 kabl i zaštitni nosač za isti, osnovno korisničko uputstvo u štampanom obliku. Prateći softver se isporučuje isključivo u elektronskom obliku i besplatno je dostupan na sajtu proizvođača. Postoji u verzijama za Windows i MacOS sisteme, a osim poznatog Digital Photo Professional RAW konvertora, sadrži i EOS Utility alatku za kontrolu aparata putem kabla ili bežično i prenos snimaka na računar, Picture Style Editor, kojim se kolorni stilovi mogu podešavati po volji i Image Browser EX, za pregled i osnovnu katalogizaciju snimaka. Ukoliko se odlučite za kit varijantu, gore pobrojani elementi biće obogaćeni i potpuno novim i sistemu prilagođenim RF 24-105mm f/4L IS USM objektivom, zajedno sa pripadajućim poklopcima, zonericom i mekanom torbicom. Ostatak teksta → Canon EOS R, Test Pozdrav

TIMELINE Biljka koja preživi oluju, nastoji iskoristiti apsorbovanu energiju i vodu, kako bi učvrstila koren i iz borbe izašla jača. Fuji-jev put u mnogome podseća na tu biljku, jer - ako je i lako boriti se sa divovima industrije, kao što su Canon i Nikon, budući da nijedna od pomenute dve kompanije do nedavno nije imala volju (ili kapacitet) da odoli naletima modernih i pretećih alternativa, sudar sa korporacijom kakva je Sony, postaje sve teži zalogaj i za mnogo jače takmace u ovoj beskrajnoj igri. Da sve bude gore, opštoj gužvi se pridružuju i ostali proizvođači, nastojeći da iz trenutne situacije izvuku sve što mogu. Preživeo je Fuji i prvobitno oduševljenje retro dizajnom i beskrajne kritike zbog loše softverske izvedbe, pa zatim negodovanje zbog cenovnog ranga u kojem X sistem gravitira… a ipak opstao. I ne samo da je opstao, nego dodatno ojačava temelj svog prisustva, šireći se i na srednjeformatni teren. Jedino što zasad uspešno ignoriše, jeste 35mm format. Da li će to trajati doveka? Ne bismo bili tako sigurni. Najzad, i mnogo ubedljivije izjave iz nekih konkurentskih kompanija, pale su nakon sve veće potražnje za tim formatom. Smatramo da Fuji neće još dugo moći da izbegava konkretne korake u tom smeru, a dotad će nastojati da brusi ono na šta je tržište već naviklo i oberučke prihvatilo. Treća iteracija jednog od Fuji-jevih top modela X serije, došla je očekivano, bez naročitih iznenađenja u pogledu specifikacija. Premda je ovo možda zvučalo kao nekakva kritika, to ipak samo znači da je sistem već dovoljno sazreo i da se od proizvođača tačno može očekivati određeni zamah sa svakom novom generacijom. Ovo ujedno znači i da se Fuji prikladno udaljio od izreke "treća - sreća", uspevši da X-Tx klasu odmah definiše na način koji naglašava superiornost i ne ostavlja mnogo prostora za premišljanje, onima koji u istom paketu žele i dobar senzor i kvalitetnu optičku podršku. Istovremeno, ovo je na žalost verovatno i uvertira u prelazak iz galopirajućeg u ritam lakog kâsâ, kada su unapređenja u pitanju, jer X-T3 predstavlja sve ono što je javnost očekivala… skoro pa bez ostatka! Vreme će pokazati grešimo li u ovoj proceni, a u međuvremenu ćemo se posvetiti Fuji modelu sa najozbiljnijim video mogućnostima. Mislili ste da je taj epitet rezervisan za X-H1? Niste bili u pravu, kao ni mi. X-H1 je, u osnovi, kao sopstvenu ekskluzivu zadržao jedino stabilizaciju (IBIS) i gabarite. Ah da, dodajte tu i statusni displej. Ovo drugo je, jasno, potrošni argument, dok se oko pitanja stabilizacije senzora provlači pitanje problematike gabarita. Baš kao i u slučaju statusnog ekrana. Mnogo je tehničkih proizvoda koji su kroz istoriju bili na samo korak od savršenstva, a nepristojno, svojim sitnim, ali uočljivim nedostacima, minirali sreću budućeg kupca. X-Tx serija spada u takve proizvode, kod kojih ponekad deluje da su nedostaci namerno implementirani, kako bi svaka pomisao na večno rešeno pitanje samog aparata, bila u startu osujećena. Kao kakav vid zavere, oduvek smo „znali“ da aparati nisu savršeni, samo da bismo sledeće godine, ili sledećih par godina, kupili neki još noviji i bolji. U očekivanju da X-T3 stavi tačku na ovakva razmišljanja, ipak smo zaključili da će se, i pored nespornih kvaliteta novog modela, neki X-T4 ipak pojaviti, pre ili kasnije. Zašto? Na to pitanje ćemo pokušati da odgovorimo u nastavku testa. SPECIFIKACIJE Pošto novi model retko kad (da ne kažemo – nikad) ne podrazumeva promene u apsolutno svim segmentima, uporedna tabela može pružiti dovoljno informacija o tome šta je ostalo isto, a šta je unapređeno: Tehničke karakteristike: Fuji X-T3 u poređenju sa prethodnikom GFX-50s, model iz klase srednjeformatnih MILC-eva, na trenutak je uneo nemir među ljubitelje X-trans RGB matrice, budući da je ista bila izostavljena. Razlozi za to sadržani su u činjenici da se Fuji nije bavio razvojem srednjeformatnih senzora, a da razloga za zabrinutost nema, vidimo iz primera najnovijeg Fuji MILC-a, koji nastavlja razvoj X-trans-a. Rezolucija je, čini se, viša tek toliko da dobro poznatih 24 MP ne dosadi u marketinškom smislu. ISO raspon se delimično razlikuje, time što je bazna ISO vrednost spuštena za 1/3 EV, na veoma neuobičajenih ISO 160. Nove prilike su iznedrile i potpuno novi centralni procesor, a u paketu sa njim smo dobili i znatno unapređeni AF sistem, bolju pokrivenost faznim AF tačkama i bolju osetljivost. Video segment je veliki adut novog modela, pa su ostala unapređenja, u vidu bržeg rafala, nešto šireg bafera i unapređenog tražila, tek kozmetičke primene. Forma je ostala ista, uz nešto dublji rukohvat, dok je baterija ista, što za sobom povlači laku dobavljivost i široku kompatibilnost sa ostalim Fuji modelima, ali i ne baš idealnu autonomiju. Pređimo na detalje… PAKOVANJE Fuji X-T3 se nudi u dve varijante. Jedna podrazumeva samo telo, dok druga uključuje i kit objektiv. Mi smo na testu imali drugu varijantu. Pakovanje je standardno za Fuji. U diskretnu, mat crnu kutiju, gotovo kockastih proporcija, smešteno je sve ono na šta smo navikli kada je Fuji X sistem u pitanju: Fuji X-T3, sadržaj kit pakovanja sa Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom Sadržaj kit pakovanja, osim tela i poklopca bajoneta, podrazumeva zaštitni poklopac papučice blica, metalne alke sa kožnim zaštitama, široki rameni kaiš, poklopac PC-sync konektora, EF-X8 minijaturni eksterni blic, NP-W126S bateriju i BC-W126S punjač, kao i naponski kabl. Tu je, naravno, i kit objektiv, dobro poznati Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS. U poslednje vreme se sve češće dešava da uz fotoaparate ne stiže štampano uputstvo, ali je Fuji i dalje dosledan po tom pitanju, s tim da diska sa pratećim softverom ipak više nema. Umesto njega, proizvođač upućuje na zvaničnu stranicu, odakle se instalacija softvera može besplatno preuzeti. Ostatak teksta → Fuji X-T3, Test

Wlan, uz dužno poštovanje, gruvati na ovo na ISO1600 je besmisleno. ISO100 je mnogo veći problem, jer tu uglavnom ne možeš dalje da spuštaš osetljivost, a tamo gde sve šljašti, kao na tvom primeru, kome čitavom treba ISO1600 ili 25600? Mene je praksa naučila da nikakav boljitak ne dolazi besplatno, pa ako postoji napredak u gornjem opsegu, donji mora da trpi. I obratno. Upravo iz ovog razloga je DR na Sony/Nikon aparatima, iako superioran u pogledu senki, lošiji nego na nekim Canon senzorima, kada se porede najsvetliji tonovi. To nije ništa novo. Pozdrav

Ne sprečava ga ništa, u teoriji. U praksi se dešava da posle svega par situacija ukapiraš da aparat jako visoke rezolucije, u kombinaciji sa većim senzorom (konkretan primer 5Ds) gotovo potire ideju hiperfokalne distance. Tako shvatiš da je čak i hiperfokal u stvari jedna relativna stvar. Kada se gleda na 12 MP stare petice, produkt fotografija je na f/16 dovoljno oštra po dubini i ostaje samo post-proces. Međutim, istu stvar uradim sa 5Ds i eto me u problemu - prelazak oštro<>neoštro se jasnije vidi i čini se da je za isti efekat potrebno f/46 umesto f/16. I sad jbg, s nekim objektivima može besomučno da se zavrće, ali se postavlja pitanje svrsishodnosti, budući da je već na f/16 sve odavno otišlo u majčinu, usled difrakcije. Npr. APS-C iste rezolucije je tu bitno fleksibilniji. Nije bitno što je DOF u suštini uvek isti. FOV je drugačiji i sve se postiže lakše sa manjim senzorom. Da, stacking tu pomaže. Ima ga i Nikon D850 i radi odlično, ali je meni lično nekako "odličnije" kad fotku zabodem bez potrebe da prosipam frejmove kao da snimam film. Na m4/3 je to još lakše. Neke sitne predmete sam (uz kvalitetnije svetlo) lakše odradio kompaktom, nego li velikim senzorom, jer bih u suprotnom morao da zevam jedno 3-4 sata, grabuljajuči piksele kroz stacking i koješta. Karikiram malo, ali je poenta jasna. Pozdrav

^Pa... nisam baš potpuno saglasan. Dok god u dnu/sa strane postoji skala svetlomera, uvek više verujem njoj, nego prikazu. Najzad, zašto to postoji u svakom EVF-u? Po mom iskustvu, zato što isti laže kao pas. U mojim prvim danima sa MILC-evima, bespogovorno sam im verovao i jako često imao pregorele/zapužene fotke. Sa oslanjanjem na skalu svetlomera, koja komunicira sa senzorom, umesto sa drljavim ekranom slabe dinamike, razlika je jasna. Lične preferencije s tim nemaju veze. Isprobao sam sve klase MILC-eva... od najskupljih do najjeftinijih. Naravno da skuplji imaju bolji EVF, ali su im u globalu iste mane, samo manje izražene kod ovih prvih. Opet, kad se sve to uporedi sa entry-level OVF-om, teško da se optika može činiti boljom, bez obzira na nostalgiju. Kod top modela u DSLR klasi je priča drugačija, ali po meni ipak izjednačena u komparaciji OVF<>EVF. Ranije je većina toga bila upadljivo bolja kod OVF. Sada je drugačije, ali na žalost, bez naznaka da će gorući problemi EVF-a biti uskoro rešeni. Deluje kao da neće nikad. Pozdrav

^U većoj rezoluciji u odnosu na šta? Nije mi baš jasno šta si hteo reći. Ovo o poređenju mogu samo da ponovim. Fizički za oko itekako ima razlike da li gleda u mutno staklo i reflektovanu projekciju, ili u ekran koji isijava svetlost. Pitaj nekog ko radi svaki dan sa mikroskopima, koji više umaraju. Za ove sa EVF se zarad očuvanja vida, moraju koristiti veštačke suze, jer oči počinju da intenzivnije suze, suše se i onda krenu da peku. Očigledno je da je zamor veći. Dešava se to i za klasičnom optikom, ali posle bitno dužeg perioda buljenja. Za amatere ovo nije od neke važnosti, jer u proseku oko na tražilu drže tek po par sekundi uoči okidanja. Za one koji tražilo ne skidaju s očiju, ovo može biti ozbiljan problem. Tokom testiranja nekih MILC-eva sam imao problem tek nakon par nedelja, kad sam se već navikao. Kad malo duže gledam, merkajući scenu, osećam kako počinjem ubrzano da trepćem. Nekome to ne smeta. Nekome smeta. Ipak, ne mislim da napretka nema (a pogotovo da ga neće biti). Zasad još uvek ne postoji jasan pobednik, jer oba koncepta imaju nešto što drugi nema. Spisak potencijalnih benefita je bez dileme veći kod EVF, ali je u praksi i dalje OVF prijatniji za zdrav vid. Pozdrav

Naaah... tu je mnogo zapušenih partija, zajedno sa mnogo hot piksela. :P Pozdrav

I stand corrected, što se fiksne udaljenosti fokusa oka tiče, mada je on i dalje mnogo dalji od EVF ekrana, jer je između okulara i fokusnog stakla pentaprizma/pentaogledalo, koje produžava daljinu projekcije nekoliko puta, što daleko manje zamara nego dodatno "sabijanje" projekcije koje je neophodno da bi EVF bio mali u gabaritnom smislu. Indirektno, to opet predstavlja gledanje kroz objektiv, jer projekcija na mat staklu upravo i jeste prenesena sa ogledala, na koje su zraci dospeli iz objektiva. To naravno ne znači da sam u pravu za ovaj prvi deo, ali svakako je u pitanju čisto analogni prikaz, koji koristi samo optički sklop i kao takav je najbliži gledanju u prirodu, od čega je i počela rasprava. Sve to opet jeste samo optička projekcija nekolikp puta izlomljene svetlosti, naspram direktnog pogleda u ekran, kroz jednostavni sistem sočiva na okularu. Po meni, dinamika ekrana je problem broj 1, ispred problema rezolucije. I ne razumem zbog čega se softverski ne poradi na tom problemu, budući da manje-više svi nude dovoljno procesorske snage, da bi to mogli da izvedu i realtime u EVF-u... kada već nema računice da se poveća dinamika samih OLED/LCD panela. Za ovaj problem je vezana i vernost tog tzv. "simuliranog prikaza konačnog snimka", jer po mojim iskustvima, osim WB-a, malo toga na konačnoj fotografiji zaista bude kao u prikazu EVF-a. EVF obično konstantno "gori" ili je "zapušen" u nekim delovima, dok toga na konačnim fotografijama nekad ima, a nekad ne. Meni to ne liči na veran prikaz. Kod OVF-a je još gore, ali barem ne postoji iluzija da sve držimo pod kontrolom. Kada se uključi grafički prikaz pregorelih partija, to je onda druga priča, ali onda opet dolazimo do činjenice da EVF ekrani nisu dovoljno dobri, još uvek. Pozdrav

Sa stanovišta optike, projekcija na mat staklu je isto što i projekcija na bilo kojem ogledalu, osim što matirana površina ima određenu svrhu, koja nije samo refleksija. Dakle, to JESTE gledanje kroz objektiv, jer refleksija upravo tome služi. Efekat je sličan efektu fokusiranja u ogledalo i pored njega, koji sam naveo u prethodnom postu. Oko, baš kao i AF sistem, biva fokusirano mnogo dalje od mat stakla. I to se lako dâ proveriti, skidanjem pogleda sa tražila na nešto veoma blizu očiju (tipa gumenu oblogu) - oko će se zbuniti i neće moći da fokusira, jer je to preblizu. Nemojte brkati reflektovanu projekciju sa 2d projekcijom na određenoj površini. To je veeeeoma različito. A pomeranje fokusa kroz tražilo (okom) naravno da ne može, jer optički sklop diktira žižnu daljinu i fokusnu ravan. U tom smislu nije isto, ali ne zaboravite da to ne važi ni za dvogled, jer i kod njega fokus može biti pomeren, te da oko ostane nemoćno. To su dve totalno različite problematike od ovog o čemu se govori. Ogledalo i mat staklo NEMAJU uticaja na fokusnu distancu oka. Optički sklop ima, ako je različit od ~50mm, što je tzv. "normalno" uvećanje. Pozdrav

EVF jeste baš mnogo napredovao u poslednje vreme... ja ga nikad nisam vario, pa sam zato i gunđao godinama, ali moram da priznam da najnovije iteracije pokazuju sve manje nedostataka. Ipak, problem buljenja u ekran ni izbliza nije isti kao gledanje kroz OVF. Grešiš Nidžo... ni najmanje nije isto. Ogledalo pomera ravan projekcije fizički dalje (što se očnih receptora i sočiva tiče). Ako ne veruješ, uradi prost test. Stani pred ogledalo i fokusiraj tik pored njega, a onda fokusiraj ka njemu. Videćeš da će fokus otići bitno dalje, jer se, baš kao i u tražilu, fokusna ravan pomera na reflektovani objekat, a ne na samu ravan ogledala. Kod ekrana toga nema. Oko mora da fokusira na njegovu ravan, ma šta on prikazivao. Ovo je ujedno i princip rada katadioptričkih teleskopa i objektiva (tzv. mirror objektivi). Da to nije tako, oni ne bi imali smisao. U tom smislu, jako je velika razlika između fokusiranja oka na nešto što se nalazi ispred objektiva, kroz optički sklop i reflektovanu projekciju, i nečega što se nalazi na samo nekoliko milimetara od oka, što je slučaj kod EVF-a. Druga stvar, ne radi se samo o fokusnoj distanci, nego i prirodi projekcije. Optička projekcija je bukvalno refleksija prirodnog pogleda kroz optički sklop, bez faktora rezolucije. Ona je u prirodi praktično neograničena. Ne treba imati iluzija da je to identično kao gledanje bez tražila, jer optika itekako umara, ali daleko je pogodnije za oko u odnosu na isijavanje u (i dalje) niskoj rezoluciji koje, pritom se zagrevajući, projektuje ekran. Iz istog razloga je daleko zamornije dugotrajno gledati u televizor, nego u bioskopsko platno. Ovo zna svako kome je posao gledanje kroz razna tražila. Moja bolja polovina non-stop provodi vreme pred mikroskopima, ali joj je, baš kao i njenim kolegama, najzamornije gledanje kroz modele koji projektuju elektronski prikaz, umesto optičkog. Od optike oči budu umorne (bez izuzetka), a od elektronskog prikaza oči počinju da suze, što je isto poznata pojava. Za veliku većinu ovo neće biti neki problem, jer se tokom normalne amaterske eksploatacije, aparat ne drži non-stop na očima. Sve ovo nije u svrhu nekakvog navijanja, već samo iznošenja fakata, poznatih svakome ko intenzivno radi sa takvom tehnikom. Jednostavno, oko je prirodno trenirano da gleda daleko i minijaturni optički sklop u EVF-u je tu samo da bi ravan te projekcije malo udaljio i omogućio da oko uopšte može bilo šta da fokusira (jer bi u suprotnom ekran bio bliži od minimalne fokusne distance). Ja sam se tokom poslednjih godina dobro istrenirao na EVF i mogu da kažem da mi sve manje smeta, ali i dalje uvek imam problem kada nakon dužeg korišćenja OVF pređem na EVF, dok obratno ne važi. Na žalost, OVF je osuđen na izumiranje i ostaje nam samo da se nadamo da će neka nova tehnologija rešiti većinu tih problema koji sada postoje. Pozdrav

Da, izvinjavam se... predviđeno je da bude ubačeno, ali još nije stiglo. Prevideh. Pozdrav

Hvala. Pa vidi, ako čitaš van konteksta, onda si u pravu... ali za Nikon je sistem "1" upravo bio pokušaj postizanja utopije gde ništa ne rade, zadovoljavaju pro-forme gajenje "sistema" u MILC kategoriji i samim tim ne ugrožavaju DSLR. Oni su pokušali da od toga naprave samo kolotečinu. Model za modelom, koji su (iz ugla koji sagledava ono što rade drugi brendovi) više delovali kao iteracije mobilnih telefona, nego li fotoaparata. Na stranu neki elementi koji su bili OK, a koji ni dan-danas ne postoje u njihovim DSLR-ovima (normalan fokus u LV-u). Isto je isprva pokušao i Canon, pa je malo revidirao politiku, izbacivši M5. Nisam imao nameru da komplet MILC klasu proglasim kolotečinom. ;) Pozdrav