Jump to content

StORM48

Članovi
  • Content Count

    3,726
  • Joined

Community Reputation

0 Neutral

Profile Information

  • Location
    BG

Previous Fields

  • Ime i prezime
    D.S.
  1. Rekao bih da si nešto pobrkao. 5Ds senzor je zapravo ponikao od 20MP APS-C-a iz 7D mark II. Prilično je različit od čuvenog i dosadnog 18 MP. Što se cene R5 tiče, ja iskreno ne očekujem da bude i jedan dolar skuplji od uobičajene EOS 5D cene u trenutku promocije. Što će reći 3700 do max 3990 €. Ako bude preko, preći će psihološku granicu, koja će da minira prodaju. Šta znam... ne deluje mi logično da zatežu sa time, sada kada imaju izvanrednu priliku da se guraju pred kormilom. Pozdrav
  2. TIMELINE Kako poslednjih godina, a naročito poslednje dve, prisustvujemo ubrzanoj smeni na polju koncepta modernog aparata, mnogim ustaljenim DSLR klasama preti sigurno izumiranje. Klasa „dvocifrenih“ Canon EOS DSLR-ova, kojoj pripada EOS 90D, za sada je sigurna, mada je u nedavnoj prošlosti bilo nekih nedefinisanih modela, čija svrha, a ni pozicija u gami ni dan danas nemaju jasno objašnjenje. Takav model je EOS 77D. Budućnost ove klase je zbog toga u jednom momentu bila poljuljana i bez obzira na stabilnu prodaju, ugrožena pred naletom sve ozbiljnijih MILC modela. Ironično, MILC-evi nisu uspeli da ugroze APS-C DSLR-ove srednje klase, uglavnom zbog sopstvene visoke cene. Osim toga, i pored nesumnjivih prednosti koje moderni MILC sistemi donose, u praksi se pokazalo da DSLR-ovi i dalje imaju prođu. Sa stanovišta čiste tehnike, to deluje gotovo neobjašnjivo, s obzirom na očigledne fizičke limite koji DSLR-ove niže i srednje klase u mnogočemu čine inferiornima, ali sa stanovišta čistog racija, a naročito gledano iz ugla proizvođača, jedan 90D je više nego dovoljan da svom vlasniku obezbedi hiljade sasvim dobrih i upotrebljivih fotografija. Težnja da se strast ka fotografisanju približi banalnom minimalizacijom gabarita, uz obrazloženje da „ono što je malo, nosimo sa sobom“, dala je određeni polet MILC sistemima, ali je tržišni efekat (iako bez sumnje pozitivan) nekako ustuknuo pred neobuzdanom i bez ikakve mere agresivnom naletu svih klasa pametnih telefona. Brutalno satiranje prodaje kompaktnih fotoaparata sa malim senzorom, itekako je uticalo na percepciju uspeha u foto-industriji, pa se sada za „dovoljno dobar“ rezultat uzima sve što nije strmoglav pad: prodaje, vrednosti kompanije na berzi ili čega god, potpuno je svejedno. EOS 90D dolazi u trenutku kada Canon očigledno više nema ideja kako bi se ova klasa mogla održati u nekom narednom periodu. Slučajno ili s nekim razlogom, i nomenklatura dolazi do svojih prirodnih limita, pa se kao naslednik EOS-a 90D nekako prirodno nameće nekakav MILC. Ipak, ne treba brzopleto dolaziti do takvih zaključaka, jer je sličan osećaj suvišnosti postojao i sa 80D… pa možda čak i sa 70D. Uglavnom, da učmalost ne bi bila potpuna, Canon je uspeo da za ovu priliku obezbedi potpuno novi senzor. Ideja „potpuno novog senzora“ u svetu foto-tehnike nema uvek pozitivan skor – nekada novi senzor znači i bitno bolji kvalitet, a nekad znači samo puko, marketinško zadovoljavanje javnosti, kako kupac ne bi imao osećaj da nova oznaka ne znači i novi aparat. Prvobitne informacije koje se tiču novog senzora, daju nam za pravo da očekujemo više nego pre. A koliko su takva očekivanja opravdana, pokušaćemo da odgonetnemo u nastavku testa. SPECIFIKACIJE Ciklus između dve generacije nije baš uvek isti, ali se poslednjih godina vremenski jaz između dva modela sve više uvećava. Nekada su modeli ove klase stizali na godinu dana ili dve, kasnije na tri, a sada i više od toga. Razlike postoje, mada se čini da više nikada neće biti toliko upečatljive, kakve su mogle biti u doba kada MILC nije postojao ni kao patent. Zbog toga se novine moraju bazirati na onome što čini jezgro samog aparata, a to je pre svega njegov senzor: Tehničke karakteristike: Canon EOS 90D u poređenju sa 80D Faktografija, koja ponosno stoji ispred EOS-a 90D, kaže da je ovo senzor za sada najveće rezolucije u APS-C klasi. Sama ta činjenica (naravno) ne može biti posebno impresivna, ako nije ispraćena naprednijim A/D konvertorom, boljom internom obradom i odgovarajućom otpornošću na šum. Konvencionalni AF sistem nije bitnije menjan u hardverskom smislu, mada jeste unapređen u softverskom, o čemu će više reči biti kasnije. Ekran nije pretrpeo nikakvo unapređenje, a slično se može reći i za optičko tražilo. Tu su i svi ostali podsistemi sa manjim ili većim izmenama, ali i delom unapređeni, a delom i unazađeni video mod. Autofokus u LV modu je od temelja prerađen u skladu sa novim trendovima unutar kuće, dok je baterija opet (i na sreću) ostala ista, iako neobjašnjivo veće efikasnosti u novijem okruženju. U nastavku ćemo se posvetiti detaljima. PAKOVANJE Tipično Canon pakovanje, dostupno je u dve verzije kitova (EF-S 18-55mm f/4-5.6 IS STM i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM). Naravno, moguće je kupiti i varijantu samo tela, bez objektiva. Izgled je prepoznatljiv: Canon EOS 90D, sadržaj kit pakovanja sa EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM U osnovnom kit pakovanju, koje smo i mi imali na testu, pored aparata i poklopca bajoneta, kao i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM objektiva, nalaze se još i: LP-E6N Li-Ion baterija sa zaštitnim poklopcem, LC-E6 punjač baterije (odnosno LC-E6E verzija sa kablom, kao na slici), široki kaiš za rame i osnovno korisničko uputstvo u štampanom obliku. Prateći softver se ne isporučuje u paketu, već je besplatno dostupan na zvaničnom sajtu proizvođača. Nudi se u verzijama za Windows i MacOS sisteme, a osim poznatog Digital Photo Professional RAW konvertora, sadrži i EOS Utility alatku za kontrolu aparata putem kabla ili bežično, kao i prenos snimaka na računar. Tu je i Picture Style Editor, kojim se kolorni stilovi mogu podešavati po volji i Image Browser EX, za pregled i osnovnu katalogizaciju snimaka. Kao i u slučaju EOS-a 80D, na spisku opet nedostaje USB kabl, kojim se aparat povezuje sa računarom, pa se može reći da je sreća da barem još uvek isporučuju punjač, što danas i nije slučaj kod svih brendova. Ostatak teksta → Canon EOS 90D, Test Pozdrav
  3. TIMELINE I pored toga što je tržište foto-opreme uzavrelo poslednjih godina, što se uprkos opštoj stagnaciji prodaje unutar branše nudi sve više i više kvalitetnih aparata i prateće optike, višedecenijski rivali i lideri industrije, Canon i Nikon, i dalje najviše pažnje poklanjaju međusobno, jedan drugome. Kako drugačije objasniti činjenicu da se skoro svaka velika promena u poslovnoj politici ogleda pre svega u onome što je glavni rival uradio ili planira uraditi? Da, jasno je da je vodeći dvojac odavno prerastao u trojac, ulaskom Sony-ja u gornji dom dominacije branšom, ali je isto tako činjenica i da su glavni rivali najbolji razlog za unapređenja sopstvene ponude. Da li je uopšte i potreban bolji dokaz za ovu tezu, od činjenice da MILC nije bio na vidiku jedne kompanije, dok nije bilo očigledno da će ga druga predstaviti, te da se isto može reći i za MILC u 35mm formatu, koji je opet, iz obe kompanije došao nekako sinhronizovano. I iskreno, ne bismo se začudili kada bi u nekom trenutku ove kompanije sinhronizovano predstavile mobilne telefone, srednjeformatne aparate ili čak objavile da se povlače sa tržišta. Kao kakvi sportisti, izgleda da i kompanije smisao svog postojanja nalaze u konkurenciji. Dok god jedan egzistira, drugi je tu da oponira. Ukoliko bi jedan nestao, ne bi bilo naročito čudno ako drugi krene da usporava i polagano nestaje. Skoro da je i nebitna činjenica da Nikon Z i Canon EOS R nisu predstavljeni istog dana, imajući u vidu da vremenska razlika, a naročito kada se radi o ovakvim prekretnicama, nije čak ni simbolična. Više je bitna marketinškim odeljenjima ovih kompanija, koja svoja dostignuća često projektuju iz ugla boljeg tajminga, nego što je bitna javnosti. I zaista, dok je u nekim okolnostima možda i bitno ko je bio prvi, činjenica da nijedna od dotične dve kompanije ni izdaleka nije prva u promovisanju, kako MILC-a, tako ni 35mm MILC-a, čini se uopšte ne smeta čuvenim kompanijama. Kao kakav šahovski velemajstor, koji do obližnjeg parka svrati poput nekakvog iskusnog barda, iskusnim okom ošacuje situaciju i s visine dobaci po koji savet dostojan prekaljenog eksperta, tako i vodeće kompanije žive u iluziji da je dovoljno da se pojave, kako bi pokupile svu slavu i ukrale šou. Međutim, u periodu dok su Canon i Nikon bili opijeni sopstvenim odrazima u dijamantima optočenom ogledalu, druge kompanije su iz prikrajka vrebale svoju priliku i većim delom je iskoristile na pravi način. Godine ignorisanja ostavile su traga na tržištu. Iz pozicije totalnih autsajdera u DSLR eri, kompanije poput Fujifilm-a, Olympus-a i Panasonic-a, stasale su u veoma ozbiljne igrače, dok je Sony izrastao u svojevrsnog vajara industrije, koji oblikuje, ne samo trendove, nego i dugoročna pravila igre. Da li su nekadašnji kormilari u prilici da preuzmu komande i budućnost ponovo podrede sebi, o tome je još rano govoriti. S druge strane, konkretni proizvodi daju i konkretnih povoda za diskusiju, pa je Nikon sa svojim novim, Z sistemom, došao u pravom trenutku, kako bismo prethodna saznanja iz druženja sa EOS-om R, mogli da pretočimo u neku konkretniju priču. Prisustvo Sony-ja celu zabavu čini još zanimljivijom. Da li su Nikon i Canon ovaj put propustili voz? Videćemo… SPECIFIKACIJE Izdanak novog sistema nije zgodno uporediti sa prethodnikom, prosto zato što takvog jednostavno – nema. Kako je Nikon u startu promovisao dva modela, mi ćemo iskoristiti priliku da njihove karakteristike uporedimo kroz dobro poznatu tabelu specifikacija: Tehničke karakteristike: Nikon Z6 u poređenju sa Z7 Kao što se iz tabele može videti, ključna razlika između dva predstavljena modela je u senzoru, a kako je senzor u MILC kategoriji zadužen za mnogo više od pukog prikupljanja svetlosti i konverziju iste u fotografiju, jasno je da razlike ipak nisu samo kozmetičke. U stvari, najmanje su kozmetičke, a mnogo su više one koje je spolja nemoguće primetiti. S obzirom da, kao nova klasa, Nikon Z donosi sasvim drugačiji pogled na digitalnu foto opremu ovog proizvođača, izlišno je vršiti bilo kakve komparacije spram postojeće DSLR game. Umesto toga, reći ćemo samo da novi aparati definitivno pripadaju višem segmentu i to ne samo u pogledu buduće klasifikacije unutar brenda, već i u odnosu na direktne konkurente iz Sony, Canon i Panasonic ponude. PAKOVANJE Novi sistem je izvrsna prilika za drugačiji dizajn pakovanja, pa nismo iznenađeni što je Nikon sve spakovao u izrazito drugačiju kutiju u odnosu na ono na šta smo navikli: Nikon Z6, sadržaj pakovanja sa Nikkor 24-70mm f/4S VR objektivom Nikon Z6 je, kao i Z7, raspoloživ u varijanti samo tela i tela sa kit objektivom, kakva je i nama stigla na test. Sadržaj kutije je manje ili više jednak u celom svetu, sa tek sporadičnim sitnicama u zavisnosti od tržišta. Osim tela koje dolazi u paketu sa BF-N1 poklopcem bajoneta i BS-1 zaštitom papučice blica, kutija sadrži sledeće elemente: EN-EL15b Li-Ion bateriju sa MH-25a punjačem i kablom za napajanje iz mreže (ili viljuškom za odgovarajuću utičnicu); AN-DC19 široki kaiš za rame; USB kabl za povezivanje sa računarom; HDMI/USB držač kabla; štampano uputstvo za aparat i kratko uputstvo za SnapBridge. Kao što se dâ videti, Nikon je odoleo opštem trendu štednje i ukidanju isporuke konvencionalnog punjača u korist USB varijante, koja bateriju puni dok je u samom telu. Istina, jači model, Z7, u paketu donosi i jedan takav USB adapter, ali zajedno sa klasičnim MH-25a punjačem. Ostatak teksta → Nikon Z6, Test
  4. TIMELINE Koncept smanjenog i funkcijama olakšanog tela koje za uzor ima neki prestižniji model, ne predstavlja novinu u foto svetu. Svaki proizvođač ima svoje viđenje ovakvog koncepta. Osim očiglednije diversifikacije ponude, to omogućava i kupcima skromnijeg budžeta da uživaju u blagodetima prestižnih tehnologija, ali u skromnijem pakovanju. Fujifilm X-T30 predstavlja već treću generaciju ovakvog koncepta, jer su i X-T10 i prethodni X-T20, svoje uzore imali upravo u telima višeg segmenta, X-T1 i X-T2. Recept je vrlo jednostavan: platežno jači i tehnički zahtevniji kupci će posegnuti za top modelima, dok će oni nižih apetita zadovoljiti svoje prohteve i skromnijom ponudom zadržavajući mogućnost beleženja fotografija najvišeg kvaliteta. Na ovaj način, zadovoljan je i proizvođač, a zadovoljni su i ljubitelji brenda, budući da će ih takva ponuda lišiti potrebe da gledaju ka konkurentskom taboru. S obzirom da sa X-T3 deli najbitniju komponentu – senzor, X-T30 ima relativno lak zadatak u pogledu privlačenja potencijalnih kupaca – senzor o kojem govorimo se dokazao u praksi, osigurao Fuji-ju veoma vredne epitete superiornosti u pojedinim kvalitativnim segmentima, a neveliko, a opet ergonomski skladno telo, novom aparatu osigurava veoma širok tržišni potencijal. Kako to obično biva, aparati koji ne gravitiraju ka maksimizaciji spiska funkcija, prinuđeni su da solidnim balansom izbegnu teret nezanimljivosti. X-T30 definitivno ne bismo mogli nazvati nezanimljivim… pre namerno sputanim u pojedinim tačkama, a to je, kao i uvek, posledica većeg prioriteta marketinškog u odnosu na inženjersko odeljenje kompanije. U svakom slučaju, od valjanosti tog balansa dobrog i ne baš dobrog (da ne kažemo – lošeg), zavisi i dopadljivost proizvoda, pa ćemo u narednim poglavljima pokušati da odgonetnemo gde se u toj priči nalazi novi Fuji aparat srednje APS-C klase MILC-eva. SPECIFIKACIJE Fujifilm je zadržao ranije ustanovljeni koncept ove klase fotoaparata, koja je smeštena tik ispod najprestižnije u kojoj figurira aktuelni X-T3. To u praksi znači nešto slabije performanse, skromniji spisak funkcija, ali ipak dovoljno dobru konačnu izvedbu, koja novi X-T30 čini veoma atraktivnim, a po značajno nižoj ceni, baš kao što je to važilo i u doba X-T20: Tehničke karakteristike: Fuji X-T30 u poređenju sa prethodnikom Senzor je preuzet iz X-T3, što je i glavni adut novog modela. Tu su i poboljšani sistem autofokusa, napredniji video, bluetooth komunikacija i još štošta drugo, zbog čega mnogi neće imati potrebu da investiraju dodatni novac u skuplji X-T3 ili X-H1. Naravno, balansiranje proizvoda ima svoju cenu, pa X-T30 ne nudi neke funkcije koje nude modeli više klase, o čemu ćemo nešto više reći u nastavku testa. PAKOVANJE Fuji X-T30 se nudi u dve varijante. Jedna podrazumeva samo telo, dok druga uključuje i kit objektiv. Mi smo na testu imali drugu varijantu. Pakovanje je standardno za Fuji. U diskretnu, mat crnu kutiju, smešteno je skoro sve na šta smo navikli kada je Fuji X sistem u pitanju: Fuji X-T30, sadržaj kit pakovanja sa Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom Sadržaj kit pakovanja, osim tela i poklopca bajoneta, podrazumeva metalne alke sa kožnim zaštitama, široki rameni kaiš, NP-W126S bateriju i AC/USB adapter, koji podseća na punjač. Daljom proverom ustanovljavamo da to i jeste punjač, da je predviđen za punjenje baterije u samom aparatu, putem USB-C konektora, te da namenski punjač, kakav je prisutan na ostalom modelima, uključujući i X-T20, više nije na raspolaganju! Odmah smo se setili Sony-ja i njihove „uštede“ ostvarene na ovaj način i ponovo ne možemo da se načudimo logici koja stoji iza ovoga. No, o tome ćemo kasnije. Kit varijantu prati i (naravno) objektiv, dobro poznati Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS. U poslednje vreme se sve češće dešava da uz fotoaparate ne stiže štampano uputstvo, ali je Fuji barem po tom pitanju i dalje dosledan. Prateći softver se odavno isporučuje samo putem zvanične stranice proizvođača, odakle se može besplatno preuzeti, u verzijama za Windows i MacOS operativne sisteme. Ostatak teksta → Fuji X-T30, Test
  5. Apsolutno se slažemo. Ali eto, danas se sve završava instant, a render je (bez da se neko uvredi) u tom obliku ipak instant rešenje. Daleko se više oduševim kada vidim da je neko svetlom i optikom postigao veoma sličan efekat, jer dobro znam koliko je to teško. Samo što više fotki, što više postavki, česte provere i korekcije... Čim ti se neka postavka svidi, fotografiši je celu, da bi znao kakva postavka proizvodi kakav efekat. Kasnije ti to neće trebati, ali je u početku zgodno zbog razrađivanja tehnike. Pozdrav
  6. Ne ulazeći u tehniku rada, jer je NShappy vrlo lepo opisao problematiku i rešenje, samo ću reći da nipošto ne pokušavaš da postigneš vizuelni efekat koji se može naći na sajtovima proizvođača. To NISU fotografije, već dugo. Ponekad se neki koncepti rade fotografisanjem, ali su komercijalne fotke satova u 99.999999999% slučajeva (i tako je već godinama) 3D renderi. Stvar je veoma prosta - kada bi se 3D modeli radili namenski za render, to bi bilo skuplje od fotografisanja. Međutim, danas industrija postavlja 3D modelovanje kao osnov za proizvodnju, a kad 3D model već postoji i to u nekoliko nivoa detalja (tzv. LOD), onda je proizvođaču daleko jednostavnije da odradi i render ili za to plati specijalizovanu kuću. Tako dobijamo ove besne "fotografije" satova, sa savršenim DOF-om, savršenim detaljima, bez suvišnih refleksija, problema kolorita i tako toga. Render omogućava sve ono što se u fotografiji dosta teže postiže. Nije nemoguće, ali na takav nivo zaboravi. Nije mi namera da ti rušim sneška, nego baš suprotno - da te ohrabrim da praviš svoj stil i da postigneš što više, bez da se ubedačiš što su njihove fotke lepše. Jesu lepe, ali nisu fotografije. I to je to. Pozdrav
  7. TIMELINE Kroz celu modernu tehnološku prošlost, a praktično od svog nastanka, Sony korporacija je težila (i većinom uspevala) da bude inovator… vodeći, u svakom smislu. Jedna od retkih branši gde poznata japanska kompanija nije pustila korenje, bila je fotografija. I kako to obično biva u svetu krupnog kapitala, nekada je za početni korak neophodno naći prečicu, te na taj način nadomestiti manjak iskustva (pa i patenata) u novim okolnostima. Znanja nije nedostajalo, jer je Sony već odavno bio prisutan u domenu pokretnih slika. Akvizicija neke postojeće kompanije bio je logičan korak, pa je Sony izveo preuzimanje Konica-Minolta-e, jedne od nekada vodećih kompanija, iz reda onih koje se nisu snašle u tranziciji sa analogne na digitalnu fotografiju. Dugo osporavan usled ulaska na teren koji je odavno podeljen između divova industrije, Sony je svojom beskrajno jakom reputacijom na drugim poljima, nastojao da izdrži višegodišnji pritisak i istraje bez obzira na sve. Prošle su godine investiranja u DSLR sistem, SLT koncept i štošta drugo, poput veoma smelih pokušaja kao što je model DSC-R1, kompaktni fotoaparat tzv. „bridge“ klase, sa senzorom APS-C formata, da bismo pre oko 8 godina bili upoznati sa novim konceptom koji je Sony usvojio, prateći inicijativu koja je potekla od tandema Olympus-Panasonic. Sony je u tom trenutku gledao da se što bolje uklopi u trendove, da bi svega par godina kasnije i sam postavljao trendove, predstavivši model α7 – prvi 35mm MILC fotoaparat. Prvi model iz Alpha serije u MILC klasi, sa novim E bajonetom i 35mm senzorom, možda je i prvi iz Sony familije, kojem to ime pristaje i ne deluje suviše pretenciozno. Redefinisao je i skoro u potpunosti preoblikovao potrebe prosečnog kupca fotoopreme, zbog čega su čak i okoreli ljubitelji DSLR-ova, pa i njihovi proizvođači, bili prinuđeni da ubrzaju sopstveni tempo. Tada naizgled naivno, vremenom je postalo veoma ozbiljno, a skeptični osvrti, postali su osvrti respekta. A7 (ili kako se pravilno označava – α7) u svojoj trećoj iteraciji donosi podugačak spisak novina, od kojeg bi naročito vodeći dvojac DSLR kategorije (Canon i Nikon; prim.aut.) mogao dosta da nauči. Inicijalno predviđen kao optimalan izbor za prosečnog fotografa, α7 je evoluirao do tačke koja ga po mnogim parametrima izdiže iznad nekada nedostižnih DSLR modela više klase. Znači li ovo da je došao poslednji momenat da konkurencija iz DSLR lože zasuče rukave? Čini nam se da je taj momenat odavno i prošao, a ovo je samo poslednji poziv na ozbiljnu reakciju. Ako je takva uopšte više i moguća u ovim okolnostima. Ipak, treba biti pošten i priznati da je i Sony štošta naučio od konkurencije, pa u slučaju novog modela imamo i nekoliko elemenata koji su, recimo to tako, unazađeni u odnosu na prethodnu generaciju. Trendovi su trendovi, čak i kada idu silaznom putanjom, ne? SPECIFIKACIJE Tehničke karakteristike su obično prvi i logičan korak prilikom upoznavanja sa novim modelom fotoaparata. Spolja su svi oni, a pogotovo kada se radi o novoj generaciji nekog modela, gotovo isti. Ono ispod oplate čini najveće razlike: Tehničke karakteristike: Sony α7 III u poređenju sa prethodnikom Kroz godine razvoja digitalnih senzora, nezavisno od kategorije fotoaparata o kojem se radi, nekako se ustalilo shvatanje da rezolucija identična onoj sa prethodne generacije, nedvosmisleno ukazuje na izostanak unapređenja na tom polju. Ne bismo mogli tvrditi da to nikad nije slučaj, ali zaista postoje situacije u kojima ista rezolucija definitivno ne znači i isti senzor. Novi A7 spada upravo u takve primere, zahvaljujući modernijem rešenju prikupljanja fotona, o čemu će više reči biti kasnije. Novi aparat donosi pregršt novina i unapređenja, ali se čini da je autofokusni sistem zvezda novog modela, pored (naravno) videa. Ima tu i nekih negativnih novina, koje proizvođaču ne idu u prilog, što nas prilično podseća na period suverene dominacije Canon-a i Nikon-a. A o čemu se tačno radi, saznaćete u nastavku priče. PAKOVANJE U kutiju nevelikih dimenzija je stalo dosta toga, premda ponešto i fali: Sony α7 III, sadržaj kit pakovanja sa FE 28-70 mm f/3.5-5.6 OSS objektivom Telo se isporučuje u dve varijante. Jedna u kojoj dolazi samo telo i osnovna oprema i druga koja nudi kit objektiv Sony FE 28-70mm f/3.5-5.6 OSS objektiv, a koju smo i mi imali na testu. Osim tela i pripadajućeg poklopca bajoneta, u kutiji stiže široki rameni kaiš, USB kabl, AC/DC-USB adapter za punjenje i baterija. Pregršt štampanog materijala je danas retkost, čemu bismo u nekim drugim okolnostima mogli dati dobru ocenu, da nije činjenice da Sony, u eri kada su baterije postale kao prirodna spona čoveka i tehnike, nije odlučio da (opet) izostavi punjač za eksterno punjenje baterije. Iz tog razloga, punjenje se opet obavlja „na mišiće“, korišćenjem priloženog USB kabla i (čuda li?) adaptera putem kojeg se USB port snabdeva strujom. Na ovaj se način (navodno) štedi, a nama baš i nije jasno kako. Pogotovo što punjač u nekoj formi ipak postoji, jedino što ne može da puni bateriju samostalno, nego samo dok je ona u aparatu. Kit varijanta, pored pobrojanog, donosi pomenuti objektiv, oba pripadajuća poklopca i zonericu oznake ALC-SH132. Ostatak teksta → Sony α7 III (ILCE-7M3), Test Pozdrav
  8. Moja iskustva sa adapterima nisu previše široka, ali su ilustrativna donekle. U poslednje vreme sam se zabavljao sa Viltrox i Metabones EF adapterom. U kombinacijama sa raznim EF objektivima, radili su solidno. Oba podržavaju CDAF/PDAF i rade na novijim aparatima (Sony A7 mk3) korektno. Radi AF, tačan je, gruva i na f/4 i na f5.6 i na f/2.8 ili 1.4. Prosto - radi. Da ti odma' probušim luftigum... Metabones, koji je kao nekakva referenca, u kontinualnom fokusu zabada prvu fotku (u rafalu) bez greške. Svaku sledeću (isto tako bez greške) maši. Kako rafal odmiče, tako on ne može da se pokupi i promašaj je sve dalji od praćenog objekta u kadru. Drugačija podešavanja fokusa imaju nekakav uticaj, ali je epilog nekako uvek isti. Prva dobra, sve ostale - treš. Ovo nije do objektiva (na Canon MILC/DSLR-u isti primerci rade savršeno), a nije ni do tela (jer isto tako nativni objektivi na tom Sony-ju rade savršeno. Dakle, uzrok je adapter. Kako Viltrox nije sasvim siguran u sebe čak ni u pojedinačnom fokusu, davljenje sa praćenjem nije imalo smisla ni probati. Ostaje mi da probam EF 70-200mm f/2.8L IS III, ali nešto sumnjam da se situacija može drastično promeniti u odnosu na mk2 verziju tog objektiva ili mk2 verziju 70-200 f4L IS... Pretpostavljam da ne može, ali probaću svakako. Sad, ne znam koliko te uopšte zanima nekakav paning, praćenje mete i slično, ali nešto nisam siguran da u tvojoj situaciji može biti bolje. Kad se adapter ne snalazi najbolje sa nativnim EF objektivima, nešto nisam siguran da bi Tamron to mogao bolje. Načitao sam se tone raznih komentara razdraganih vlasnika, koji tvrde da im je Metabones život promenio, leči išijas i spondilozu, ali u praksi to ipak ne biva. Nativni objektiv je nativni objektiv. Može adapter da bude OK, ali kada prilagođava objektive za drugi bajonet ISTOG brenda. U suprotnom mnogo zavisi od faktora na koji proizvođači adaptera nemaju načina da utiču i mislim da je u tome celi problem.
  9. TIMELINE Retke su situacije kada test ne predstavlja samo običan prikaz novog fotoaparata, već praktično test čitavog novog sistema. U prilici smo da, posle nešto više od 30 godina od predstavljanja EOS sistema i sada već čuvenog EF bajoneta, prisustvujemo početku razvoja naslednika, čija je oznaka RF. Sam po sebi, EOS R predstavlja samo jedan korak u razvoju i sasvim sigurno ga ne bismo mogli smatrati reprezentom mogućnosti sistema, nezavisno od toga kako se EOS R pokazao u testu i kako će se nadalje pokazati u praksi. Mnogo veća stvar je to što je Canon odlučio da se pridruži opštem trendu i prekine veoma mučnu praksu beskrajnog taktiziranja i eskiviranja sukoba kako sa konkurencijom, tako i sa samim sobom. Liči li vam ovo na nekakvo preventivno pravdanje potencijalnog fijaska – sasvim ste u pravu. Canon teško zaslužuje da izigravamo njihovog advokata, a ovu vrstu „odbrane“ iznosimo samo zahvaljujući iskustvu na polju velikih promena kojoj je ova kompanija sklona poslednjih godina. Ili tačnije rečeno – nije sklona. Srećom, nekako u isto vreme, i glavni konkurent, Nikon, istupio je sa svojim viđenjem 35mm MILC-a, pa je to možda i uticalo na delimično ishitrenu odluku da se EOS R pretvori u stvarnost, možda i ranije nego što je prvobitno bilo planirano. Zasad nije sasvim jasno kakav je status budućeg sistema. Logično je da je Canon ozbiljan u vezi sa ovim, ali nomenklaturom nije želeo da stavlja do znanja u kojoj se kategoriji najnoviji aparat nalazi. Oznaka R sama po sebi deluje kao zaseban entitet u okviru game, bez jasnog definisanja gde se dotični nalazi u okviru neke buduće ponude. Samim tim, nemamo čak ni pretpostavke o tome šta će se nadalje dešavati, da li će postojati klase FF Canon MILC-eva, koje će svojim karakteristikama pokriti postojeću gamu koju trenutno obrazuje DSLR klasa, kakva je budućnost EF bajoneta i tome slično. Canon je, po svom starom običaju, prilično škrt na informacijama. Izvesno je jedino da je EOS R na svom početku. Sudbina EOS-a M ostaje vrlo neizvesna, a potencijal maglovit, jer je u većini slučajeva i dva zasebna i ograničeno kompatibilna bajoneta previše. Tri nije ni za komentarisanje. Jedno je sigurno – razvoj EOS R sistema nije počeo juče. Traje godinama i to se može primetiti na svakom koraku. A izabrani trenutak je samo rezultat pritiska tržišta. Pa, krenimo sa demistifikovanjem potencijala i realnosti… SPECIFIKACIJE Začetak nove klase je specifičan po tome što prvi aparat ne možemo uporediti sa prethodnikom, jer isti i ne postoji. Prva generacija, prvog modela čitavog novog sistema je još interesantnija u tom pogledu, jer osim prethodnog modela u istoj klasi, ne postoji bilo kakav model bilo koje klase, pa je i svaki oblik poređenja izlišan. Canon EOS R ćemo kroz ostatak testa svakako obraditi kroz usputnu komparaciju karakteristika sa aktuelnim DSLR modelima ili konkurentskim MILC-evima, ali će se tabela ipak sastojati samo od specifikacija najnovijeg Canonovog proizvoda: Tehničke karakteristike: Canon EOS R Kako je u pitanju nov sistem, ne postoji spisak novina, jer je novo skoro sve. Senzor nam je poznat iz EOS-a 5D Mark IV, što već u startu predstavlja uglavnom pozitivnu karakteristiku, a čak su i neka ključna rešenja odavno prisutna u Canon-ovim DSLR-ovima. Ipak, pojedinačne stavke retko kad mogu oblikovati kompletnu sliku o nekom proizvodu, pa ćemo razlaganje na činioce početi uobičajenim tempom i uobičajenim redosledom. PAKOVANJE Pakovanje je nekarakteristično za Canon i tek minimalno podseća na ono što smo navikli u DSLR klasi ovog proizvođača. Na raspolaganju je varijanta koja podrazumeva samo telo i ona koja se nudi u kitu sa RF 24-105mm f/4L IS USM objektivom. Mi smo na testu imali varijantu koja uključuje samo telo: Canon EOS R, sadržaj osnovnog „body only“ pakovanja U pakovanju se, pored aparata i poklopca bajoneta, nalaze se još i: LP-E6N Li-Ion baterija sa zaštitnim poklopcem, LC-E6 punjač baterije (odnosno LC-E6E verzija sa kablom, kao na slici), široki kaiš za rame, USB 3.1 kabl i zaštitni nosač za isti, osnovno korisničko uputstvo u štampanom obliku. Prateći softver se isporučuje isključivo u elektronskom obliku i besplatno je dostupan na sajtu proizvođača. Postoji u verzijama za Windows i MacOS sisteme, a osim poznatog Digital Photo Professional RAW konvertora, sadrži i EOS Utility alatku za kontrolu aparata putem kabla ili bežično i prenos snimaka na računar, Picture Style Editor, kojim se kolorni stilovi mogu podešavati po volji i Image Browser EX, za pregled i osnovnu katalogizaciju snimaka. Ukoliko se odlučite za kit varijantu, gore pobrojani elementi biće obogaćeni i potpuno novim i sistemu prilagođenim RF 24-105mm f/4L IS USM objektivom, zajedno sa pripadajućim poklopcima, zonericom i mekanom torbicom. Ostatak teksta → Canon EOS R, Test Pozdrav
  10. TIMELINE Biljka koja preživi oluju, nastoji iskoristiti apsorbovanu energiju i vodu, kako bi učvrstila koren i iz borbe izašla jača. Fuji-jev put u mnogome podseća na tu biljku, jer - ako je i lako boriti se sa divovima industrije, kao što su Canon i Nikon, budući da nijedna od pomenute dve kompanije do nedavno nije imala volju (ili kapacitet) da odoli naletima modernih i pretećih alternativa, sudar sa korporacijom kakva je Sony, postaje sve teži zalogaj i za mnogo jače takmace u ovoj beskrajnoj igri. Da sve bude gore, opštoj gužvi se pridružuju i ostali proizvođači, nastojeći da iz trenutne situacije izvuku sve što mogu. Preživeo je Fuji i prvobitno oduševljenje retro dizajnom i beskrajne kritike zbog loše softverske izvedbe, pa zatim negodovanje zbog cenovnog ranga u kojem X sistem gravitira… a ipak opstao. I ne samo da je opstao, nego dodatno ojačava temelj svog prisustva, šireći se i na srednjeformatni teren. Jedino što zasad uspešno ignoriše, jeste 35mm format. Da li će to trajati doveka? Ne bismo bili tako sigurni. Najzad, i mnogo ubedljivije izjave iz nekih konkurentskih kompanija, pale su nakon sve veće potražnje za tim formatom. Smatramo da Fuji neće još dugo moći da izbegava konkretne korake u tom smeru, a dotad će nastojati da brusi ono na šta je tržište već naviklo i oberučke prihvatilo. Treća iteracija jednog od Fuji-jevih top modela X serije, došla je očekivano, bez naročitih iznenađenja u pogledu specifikacija. Premda je ovo možda zvučalo kao nekakva kritika, to ipak samo znači da je sistem već dovoljno sazreo i da se od proizvođača tačno može očekivati određeni zamah sa svakom novom generacijom. Ovo ujedno znači i da se Fuji prikladno udaljio od izreke "treća - sreća", uspevši da X-Tx klasu odmah definiše na način koji naglašava superiornost i ne ostavlja mnogo prostora za premišljanje, onima koji u istom paketu žele i dobar senzor i kvalitetnu optičku podršku. Istovremeno, ovo je na žalost verovatno i uvertira u prelazak iz galopirajućeg u ritam lakog kâsâ, kada su unapređenja u pitanju, jer X-T3 predstavlja sve ono što je javnost očekivala… skoro pa bez ostatka! Vreme će pokazati grešimo li u ovoj proceni, a u međuvremenu ćemo se posvetiti Fuji modelu sa najozbiljnijim video mogućnostima. Mislili ste da je taj epitet rezervisan za X-H1? Niste bili u pravu, kao ni mi. X-H1 je, u osnovi, kao sopstvenu ekskluzivu zadržao jedino stabilizaciju (IBIS) i gabarite. Ah da, dodajte tu i statusni displej. Ovo drugo je, jasno, potrošni argument, dok se oko pitanja stabilizacije senzora provlači pitanje problematike gabarita. Baš kao i u slučaju statusnog ekrana. Mnogo je tehničkih proizvoda koji su kroz istoriju bili na samo korak od savršenstva, a nepristojno, svojim sitnim, ali uočljivim nedostacima, minirali sreću budućeg kupca. X-Tx serija spada u takve proizvode, kod kojih ponekad deluje da su nedostaci namerno implementirani, kako bi svaka pomisao na večno rešeno pitanje samog aparata, bila u startu osujećena. Kao kakav vid zavere, oduvek smo „znali“ da aparati nisu savršeni, samo da bismo sledeće godine, ili sledećih par godina, kupili neki još noviji i bolji. U očekivanju da X-T3 stavi tačku na ovakva razmišljanja, ipak smo zaključili da će se, i pored nespornih kvaliteta novog modela, neki X-T4 ipak pojaviti, pre ili kasnije. Zašto? Na to pitanje ćemo pokušati da odgovorimo u nastavku testa. SPECIFIKACIJE Pošto novi model retko kad (da ne kažemo – nikad) ne podrazumeva promene u apsolutno svim segmentima, uporedna tabela može pružiti dovoljno informacija o tome šta je ostalo isto, a šta je unapređeno: Tehničke karakteristike: Fuji X-T3 u poređenju sa prethodnikom GFX-50s, model iz klase srednjeformatnih MILC-eva, na trenutak je uneo nemir među ljubitelje X-trans RGB matrice, budući da je ista bila izostavljena. Razlozi za to sadržani su u činjenici da se Fuji nije bavio razvojem srednjeformatnih senzora, a da razloga za zabrinutost nema, vidimo iz primera najnovijeg Fuji MILC-a, koji nastavlja razvoj X-trans-a. Rezolucija je, čini se, viša tek toliko da dobro poznatih 24 MP ne dosadi u marketinškom smislu. ISO raspon se delimično razlikuje, time što je bazna ISO vrednost spuštena za 1/3 EV, na veoma neuobičajenih ISO 160. Nove prilike su iznedrile i potpuno novi centralni procesor, a u paketu sa njim smo dobili i znatno unapređeni AF sistem, bolju pokrivenost faznim AF tačkama i bolju osetljivost. Video segment je veliki adut novog modela, pa su ostala unapređenja, u vidu bržeg rafala, nešto šireg bafera i unapređenog tražila, tek kozmetičke primene. Forma je ostala ista, uz nešto dublji rukohvat, dok je baterija ista, što za sobom povlači laku dobavljivost i široku kompatibilnost sa ostalim Fuji modelima, ali i ne baš idealnu autonomiju. Pređimo na detalje… PAKOVANJE Fuji X-T3 se nudi u dve varijante. Jedna podrazumeva samo telo, dok druga uključuje i kit objektiv. Mi smo na testu imali drugu varijantu. Pakovanje je standardno za Fuji. U diskretnu, mat crnu kutiju, gotovo kockastih proporcija, smešteno je sve ono na šta smo navikli kada je Fuji X sistem u pitanju: Fuji X-T3, sadržaj kit pakovanja sa Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS objektivom Sadržaj kit pakovanja, osim tela i poklopca bajoneta, podrazumeva zaštitni poklopac papučice blica, metalne alke sa kožnim zaštitama, široki rameni kaiš, poklopac PC-sync konektora, EF-X8 minijaturni eksterni blic, NP-W126S bateriju i BC-W126S punjač, kao i naponski kabl. Tu je, naravno, i kit objektiv, dobro poznati Fujinon XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS. U poslednje vreme se sve češće dešava da uz fotoaparate ne stiže štampano uputstvo, ali je Fuji i dalje dosledan po tom pitanju, s tim da diska sa pratećim softverom ipak više nema. Umesto njega, proizvođač upućuje na zvaničnu stranicu, odakle se instalacija softvera može besplatno preuzeti. Ostatak teksta → Fuji X-T3, Test
  11. Wlan, uz dužno poštovanje, gruvati na ovo na ISO1600 je besmisleno. ISO100 je mnogo veći problem, jer tu uglavnom ne možeš dalje da spuštaš osetljivost, a tamo gde sve šljašti, kao na tvom primeru, kome čitavom treba ISO1600 ili 25600? Mene je praksa naučila da nikakav boljitak ne dolazi besplatno, pa ako postoji napredak u gornjem opsegu, donji mora da trpi. I obratno. Upravo iz ovog razloga je DR na Sony/Nikon aparatima, iako superioran u pogledu senki, lošiji nego na nekim Canon senzorima, kada se porede najsvetliji tonovi. To nije ništa novo. Pozdrav
  12. Ne sprečava ga ništa, u teoriji. U praksi se dešava da posle svega par situacija ukapiraš da aparat jako visoke rezolucije, u kombinaciji sa većim senzorom (konkretan primer 5Ds) gotovo potire ideju hiperfokalne distance. Tako shvatiš da je čak i hiperfokal u stvari jedna relativna stvar. Kada se gleda na 12 MP stare petice, produkt fotografija je na f/16 dovoljno oštra po dubini i ostaje samo post-proces. Međutim, istu stvar uradim sa 5Ds i eto me u problemu - prelazak oštro<>neoštro se jasnije vidi i čini se da je za isti efekat potrebno f/46 umesto f/16. I sad jbg, s nekim objektivima može besomučno da se zavrće, ali se postavlja pitanje svrsishodnosti, budući da je već na f/16 sve odavno otišlo u majčinu, usled difrakcije. Npr. APS-C iste rezolucije je tu bitno fleksibilniji. Nije bitno što je DOF u suštini uvek isti. FOV je drugačiji i sve se postiže lakše sa manjim senzorom. Da, stacking tu pomaže. Ima ga i Nikon D850 i radi odlično, ali je meni lično nekako "odličnije" kad fotku zabodem bez potrebe da prosipam frejmove kao da snimam film. Na m4/3 je to još lakše. Neke sitne predmete sam (uz kvalitetnije svetlo) lakše odradio kompaktom, nego li velikim senzorom, jer bih u suprotnom morao da zevam jedno 3-4 sata, grabuljajuči piksele kroz stacking i koješta. Karikiram malo, ali je poenta jasna. Pozdrav
  13. ^Pa... nisam baš potpuno saglasan. Dok god u dnu/sa strane postoji skala svetlomera, uvek više verujem njoj, nego prikazu. Najzad, zašto to postoji u svakom EVF-u? Po mom iskustvu, zato što isti laže kao pas. U mojim prvim danima sa MILC-evima, bespogovorno sam im verovao i jako često imao pregorele/zapužene fotke. Sa oslanjanjem na skalu svetlomera, koja komunicira sa senzorom, umesto sa drljavim ekranom slabe dinamike, razlika je jasna. Lične preferencije s tim nemaju veze. Isprobao sam sve klase MILC-eva... od najskupljih do najjeftinijih. Naravno da skuplji imaju bolji EVF, ali su im u globalu iste mane, samo manje izražene kod ovih prvih. Opet, kad se sve to uporedi sa entry-level OVF-om, teško da se optika može činiti boljom, bez obzira na nostalgiju. Kod top modela u DSLR klasi je priča drugačija, ali po meni ipak izjednačena u komparaciji OVF<>EVF. Ranije je većina toga bila upadljivo bolja kod OVF. Sada je drugačije, ali na žalost, bez naznaka da će gorući problemi EVF-a biti uskoro rešeni. Deluje kao da neće nikad. Pozdrav
  14. ^U većoj rezoluciji u odnosu na šta? Nije mi baš jasno šta si hteo reći. Ovo o poređenju mogu samo da ponovim. Fizički za oko itekako ima razlike da li gleda u mutno staklo i reflektovanu projekciju, ili u ekran koji isijava svetlost. Pitaj nekog ko radi svaki dan sa mikroskopima, koji više umaraju. Za ove sa EVF se zarad očuvanja vida, moraju koristiti veštačke suze, jer oči počinju da intenzivnije suze, suše se i onda krenu da peku. Očigledno je da je zamor veći. Dešava se to i za klasičnom optikom, ali posle bitno dužeg perioda buljenja. Za amatere ovo nije od neke važnosti, jer u proseku oko na tražilu drže tek po par sekundi uoči okidanja. Za one koji tražilo ne skidaju s očiju, ovo može biti ozbiljan problem. Tokom testiranja nekih MILC-eva sam imao problem tek nakon par nedelja, kad sam se već navikao. Kad malo duže gledam, merkajući scenu, osećam kako počinjem ubrzano da trepćem. Nekome to ne smeta. Nekome smeta. Ipak, ne mislim da napretka nema (a pogotovo da ga neće biti). Zasad još uvek ne postoji jasan pobednik, jer oba koncepta imaju nešto što drugi nema. Spisak potencijalnih benefita je bez dileme veći kod EVF, ali je u praksi i dalje OVF prijatniji za zdrav vid. Pozdrav
  15. Naaah... tu je mnogo zapušenih partija, zajedno sa mnogo hot piksela. :P Pozdrav
×
×
  • Create New...