Postovane kolege i dragi posjetioci ..
Osnove fotografije- KOMPOZICIJA
1. LINIJE I OBLICI
Morate vježbati oko da traži linije i oblike unutar scene. Oni su gragevinski materijal vase fotografije.Svaka od njih moze biti iskoristena za poboljsanje vase fotografije i moze osigurati znacajnije prenosenje zeljene poruke.Vodoravne linije ,na primjer, smiruju-zamislite osobu koja spava ili daleki horizont.Uspravne linije,poput stabla ili nebodera,djeluju dinamicno-narocito kada je slika u okomitom,portretnom formatu-pa je naglasena njihova visina.Ipak,najsnazniji utisak ostavlja Dijagonala.To je linija koja se prostire poprijeko scene i uvodi vas u fotografiju.Moze se koristiti za stvaranje osjecaja dubine i pokreta, i mrtvoj fotografiji udise zivot!
-Horizontale
Kao sto smo vec spomenuli,to su relaksirajuce linije koje unose mir u vase fotografije.Nadje li se vodoravna linija u sredini slike,s podjednakom kolicinom neba na gornjoj i tla na donjoj polovici slike, slika ce vjerovatno djelovati dosadno.Medjutim,ne mora uvijek biti tako! Najvaznije je uociti i razumijeti koji je element slike impresivniji , pa onda pomaknuti horizont prema gore, ili dolje, kako bi ga naglasili.
-Vertikale
Snazne,dinamicke linije. Kombinujte ih sa vodoravnim linijama kako bi dobili vrlo upecatljive rezultate.Kada govorimo o uspravnim linijama,mislimo na stabla, zgrade, ljude..Zelite li da naglasite visinu i snagu,postavite aparat u okomit polozaj-tako mozete naglasiti visinu dok ce snagu oslikavati najduzi dio kadra.
-Dijagonale
To su najzanimljivije i vizuelno najuzbudljivije linije.One vas na najdinamicniji nacin vode u srediste zbivanja i sadrzaja.Objekti koji se protezu poprijeko slike privlace najvecu paznju gledaoca.
Izbjegavajte podjelu kadra na dva dijela postavljanjem dijagonale,tacno od jednog ugla slike do drugog-slika ce izgubiti na napetosti.Puno ce biti zanimljivije zapocne li dijagonala izvan ugla i zavrsi izvan onog suprotnog ugla.Dobit cete puno uravnotezeniju sliku unutar granica kadra..
-Oblici
Najprivlacniji oblici su oni sa izrazenim dijagonalnim linijama.trougao je npr. Oku vrlo privlacan oblik.Njegove tri strane uvode neparne brojeve u fotografski rijecnik.Razmislite o strukturi vase fotografije – postoje li na njoj tri elementa na koji se mogu zdruziti tako da njihove imaginarne linije tvore trougao?
Cetverougaoni oblici poput trgova i cetverougaoni odrazi nestvaraju konflikte i na njima neprivlaci mnogo toga paznju gledaoca.Medjutim oni mogu biti postavljeni dijagonalno ili u trougao da bi stvorili puno uzbudljiviju scenu.
Takodje, kombinacija kruznih i zakrivljenih linija s ravnim linijama stvara veliku napetost..
2. PRAVILO TRECINA
Iako postoje slucajevi kada subjekt morate postavti u sredinu fotografije, puno zanimljiviju,uravnotezeniju i snazniju kompoziciju mozete ostvariti smjestajuci objekt izvan sredista slike jer to trenutno potice oci gledaoca da krenu po fotografiji.Sredisnje smjesten objekt privlaci paznju u srediste fotografije i tu je zadrzava,cineci fotografiju u cjelini jednolicnom i nezanimljivom .Zelite li stvoriti apstraktan ili graficki zanimljiv prizor stvarnosti,najbolje cete rezultate dobiti koristeci se pravilom trecina.Naravno, kompoziciju mozete ocvrsnuti blagim pomicanjem zarisne tacke...
Vjerovatno ste vec dosta citali o toj staroj kompozicijskoj metodi koju su razvili slikari jos prije nekoliko stotina godina.Ideja je u tome da se slika dvijema horizontalnim i dvijema vertikalnim linijama podijeli na devet jednakih dijelova.Postavljanjem objekta ili kljucnog dijela slike na ili blizu ukrstanja linija-tacke najvece snage-kompozicija postaje uravnotezenija i cijela slika privlaci paznju gledatelja.Iznenadjujuce je kako uocljivi mogu postati i mali objekti na velikoj sceni..
-Krsenje pravila
Pravilo trecina nije potrebno primjeniti bas na svakoj slici, jer cete tako stvoriti seriju kloniranih fotografija podjednake atmosfere.Ponekad je dovoljno pomaknuti glavni objekatizvan sredista i dobicete uravnotezeniju sliku,ili ga pomaknuti sasvim na ivicu slike.Ponekad je jednostavno potrebno subjekt „napenaliti“ u sred fotografije,sve dok je taj subjekt jedino na sto zelite usmjeriti paznju gledaoca..
Zamislite da ste na safariju, i lav krene trcati prema vama..to je trenutak kada subjekt, lav,mora biti tacno u sredistu fotografije,ako uspijete cvrsto drzati aparat..
3. ISPUNITE KADAR
U fotografiji se obicno kaze da ako neso ne mozete uraditi dobro,NAPRAVITE VELIKO. Ispunjavanjem cijeloga kadra glavnim subjektom snimanja nema dvoumljenja sta je sredisna tacka fotografije-premda primjena neke od tehnika kompoziciranja,poput smjestanja glavnog objekta u tacku napetosti i dalje igra vaznu ulogu.Ako vam ne uspijeva da pronadjete inspiraciju u nekoj sceni,krupan plan je odlicna polazisna tacka.Pridjite blize..pa jos blize..
4. SMANJITE ZBRKU
Nacin na koji cete aranzirati sadrzaj kojeg fptpgrafisete podjednako je vazan kao i odluka sta necete ostaiti na slici.Svaki element prizora kojeg slikate mora ojacati i poduprijeti onaj sredisnji-ako ne,budite spremni da ga izostavite,bilo promjenom mjesta,promjenom objektiva ili naknadnim dolaskom na isto mijesto.
- Ocistite kadar
Prije nego pritisnete okidac,preletite pogledom po trazilu da vidite ima li u kadru neceg suvisnog,ometajuceg-sve sto bi umanjilo crvstinu kadra treba nemilosrdno izbaciti.Posebno pazite na naglasenedijelove izvan fokusa u pozadini-nebo sto pomalja izmedju krosnja stabla je klasican primjer.To ce vjerovatno privuci pogled gledaoca. Ne bojte se probati zamaskirati taj detalj sredisnjim subjektom ili promjenom polozaja sasvim ga izbacite iz kadra ako je to potrebno.
Kada fotografisete ljude,zivotinje,cvijece.. pripazite na polozaj sjenki-nezelite sigurno za glavu skratiti svoj subjekt ostrom crtom sijenke ili promjenom nijanse boje..
naime da se nebi hvalio tudjim perjem, clanak sam preuzeo iz jednog casopisa cudnog,kvadratnog oblika na kom nemam korice-tako da nemam pojma o cemu se radi .. naravno sve ovo je srkacena i prepricana verzija opsirnog detaljisanja..
pa iskreno se nadam da nije na izmet
nastavak slijedi...
edit:
evo okacio sam i primere fotografija.. fotke su iz spomenutog casopisa ..nadam se da mi nezamjerate sto sam ih fotkao XTom umjesto da sam fino ljudski skenitrao da to lici na nesto, a ne ovako se vidi i odsjaj sa papira, i presavijena stranica i svasta nesto..ali nema veze
ako ima sugestija..slobodno..
CITAT (Aurelio @ Feb 1 2006, 01:36)
Pravilo trecina je nastalo uproscavanjem zlatnog preseka, jer ovo drugo fotografi-zanatlije nisu mogli da shvate.
Nije tacno da se nista nije promenilo. Promenilo se to sto se ideja misticne lepote zlatnog preseka, svela na pravilo za neobrazovane fotografe.
CITAT
pa neznaci da ako nesto nisi cuo da je to neistina smile.gif
A tebi treba da verujem na rec
! Ako si cio da je neko koristio onda navedi ko je. Zlatni presek je s vremena na vreme ulazio i izlazio iz mode, i to u zadnjih ne nekoliko stotina, nego hiljada godina. Neki slikari su koristili su svesno koristili druge odnese, ali za trecine nisam cuo.
Poseban problem je u tome da je i zlatni presek (kao i bilo koji svesni odnos) jako tesko koristiti u fotografiji. A pitanje je i zasto bi se to radilo. Mnogo je jednostavnije pazljivo kadrirati, ili kasnije kropovati da bi se dobila dobra kompozicija, nego se u startu ograniciti na bilo koji zadati odnos.
Posebno mi se svidjaju "kriticari" koji kazu: "fotografija je odlicna, pravljena je po pravilu trecina". Po pravilu, kada se uzme lenjir, pa premeri, vidi se da o nikakvom pravilu trecina nema ni govora.
Za one koje interesuje kompozcija likovnih dela kod nas je prevedeno dosta knjiga R. Arnhajma (izdanje Univerziteta umetnosti). Iako su primeri uglavnom iz slikarstva i arhitekture, sve je jako primenjivo i na fotografiju.
NA OVOM SAJTU (izvinjavam se zbog velikih slova) mislim da ima sasvim dovoljno podataka o zlatnom preseku, kako se izracunava itd...
ajd ja cu reci par onih reci od vrabaca sto sam cuo
znaci zlatni presek mu dodje najlogicnije nesimetricno deljenje duzi, na dva dela. po velikoj teoriji lepota se smatra necim sto lep objekat poseduje u sebi, nasuprot teoriji da je lepo u ocima posmatraca.
tako da na raznim mestima u prirodi nalazimo da su stvari rasporedjene po pravilnostima zlatnog broja 1.6180339887... i niza fibonacijevih brojeva koji su u direktnoj vezi sa zlatnim presekom
0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13 ..
gde se recimo broj 5 sa svojim sinom brojem tri sadrzi u svom ocu broju 8
kao kod preseka duzi recimo gde se vece parce prema manjem odnosi kao celina prema vecem delu..
e sad kao cesti navodi iz prirode pojavljuju se one skoljke gde im je spirala iscrtana po funkciji zlatnog preseka, raspored planeta u galaxiji, odnos velicina na ljudskom telu i licu itd, u muzici, u dnk, ma svud...
e sad velika teorija kaze "lepo" je u objektu, a teorija suprotna njoj da je lepo u ocima posmatraca ,tj. u coveku.. i onda dolazimo na zakljucak da je ustvari fifti fifti
pola model, pola fotograf i eto dobrog portreta
e sad samo jos nesto da dodam oko primene svega toga.. mnogo se groze kada vide recimo neki pejzaz, ravnica i drvo na zlatnom preseku.. naravno da ce sve biti monotono ako na svakoj fotografiji budemo glavni objekat stavljali na to mesto, tako da za uspesnost to danas treba da se malo suptilnije koristi, da vise deluje na podsvest
samo jos da dodam za ove koji su ze zainteresovali za harmoniju u univerzumu
evo na ovom linku zlatni lenjir
skini ga
CITAT (VladaM @ Mar 10 2006, 13:27)
Macho odlicno si ovo uradio, mislim da je prava "Sticky" tema.
Volim matematiku, pa bih dodao jos nesto u vezi Fibonacijevog niza, naravno, za one koji ne znaju.
Ocigledno je da je svaki naredni broj zbir prethodna dva.
Ono sto je sustina je da, kada izracunate kolicnik bilo kog broja i broja koji mu prethodi, kako niz raste, kolicnik se priblizava "zlatnom" broju 1, 618....
t.j., 13/8, pa 21/13, 34/21,....
Pozdrav,
Vlada
Numerologija je prilicno besmislena i sugestivna nauka. Ima veliki broj brojeva kojima se moze pridodati estetska seksualnost. No, ako trazimo broj, bio on 1,618, pi, e, avogadrov ili vec koji broj nacicemo ga gotovo u svakom posmatranom objektu.
Inzenjerski pristup u okviru industrije , pocetkom 20 veka je zahtevao da se rese i standardizuju brojevi , tj. formiraju standardni redovi brojeva. I tu su se svakako istakli Nemci i formirali danasnji sistem standardnih redov brojeva,
Dakle, gospoda umetnici ne citaju bas puno sta i na koji nacin izuzetno inteligentni ljudi resavaju. Odlaze duboko u istoriju tumaceci Aristotela, ne shvatajuci da desetogodisnje savremeno dete ima neuporedivo jasnije shvatanje sveta.
Elem, standardni red brojeva se usvaja prema pootebi kao R10, R20 (moze i R5 i vec sta ti padne na pamet). Sta znaci R20. Faktor geometrijske progresije za R20 je dvadeseti koren iz 10. Za R50 bi bio pedeseti koren iz deset. (ajde malo papir i olovku u ruke pa nadjite koji je red 1.6180339887
Cemu ovo sluzi?
Pa u proizvodnji je veoma vazno pokriti optimalnim brojem proizvoda sve dimenzije. Npr. dimenzije cevi od najmanjeg do najveceg precnika se prave u serijama DN5, DN10, DN15, DN25, DN32, DN40, DN50, DN65, DN80, DN 100, DN 125 ... itd
Snage motora u vozilu ce biti rasporedjene kao 40kW, 50kW, 65kW, 80kW ...itd
odnosno ako krenemo od 45kW, 55kw, 90kW ...
Prema tome, ne u estetskom smislu je bitan princip doslednosti a ne vezivanja za bilo koji odnos. Izaberi koji hoces odnos , ali ga u potpunosti ispostuj i bice lepo.
Dopunska literatura: M.Ognjanovic: Konstruisanje Masina, Masinski fakultet, Beograd
FOTOGRAF NIJE SLIKAR
Kompozicija je reč koju mnogi fotografi upotrebljavaju vrlo obazrivo, iz razloga straha, predrasuda ili neznanja. Oni koji se plaše, smatraju da je tema razgovora suviše problematična i zamršena za ma kakvu vrstu diskusije; oni koji se klone ovog izraza zbog predrasuda, dovode to u vezu sa jalovim piktorijalizmom staromodne salonske fotografije, a oni koji su ostali neznalice u fotografiji, pravdaju to zbog mističnih, zbrkanih diskusija koje suviše često zamute svaki razgovor o ovome predmetu. Ali kompozicija — »stvaranje celine«, da upotrebimo definiciju Thorndika Barnharta — je osnovni problem za svakoga fotografa koji želi da postigne više od običnog »škljocanja«.
Možda je »uređivanje« (organizacija) ili »pripremanje« bolja reč. Kompozicija bi, dakle, značila uređivanje (organizovanje) likovnih elemenata — forme, linija, svetlih i osenčenih partija — u ujednačenu, skladnu celinu.
Život je bezgranično raznolik, haotičan i promenljiv. Zadatak kreativnog fotografa je da odvoji fragmente ovoga haosa i da ga tako »uredi« u tražilo svoga aparata da slika ispadne jasna i povezana. Gramatika kompozicije, tj. oni grafički elementi koji stvaraju kompoziciju i zakone koji je prate, jeste ista za fotografiju kao i za slikarstvo ili bilo koju drugu likovnu umetnost. Ali metodi postizanja kompozicije nisu isti za sve likovne forme i ovo unosi dosta konfuzije i protivrečnosti.
I slikarstvo i fotografija koriste ravnu površinu i oboje su ograničeni oštrim, utvrđenim granicama pravougaonika ili kvadrata. Razlika između fotografa i slikara je u prilaženju pravljenja slika. Slikar stvara direktno i ima apsolutnu kontrolu nad elementima kompozicije. On stoji ispred parčeta čistog platna i koristi potpuno slobodu da stvori što želi. Ako je čak slikar apstraktan ili subjektivan, on može eksperimentisati i sa oblicima, bojama i strukturom koji nisu ni u kakvom stvarnom odnosu sa realnim objektima.
Fotograf, međutim, mora da radi indirektno da bi stvorio efektnu kompoziciju. U poređenju sa slikarom, fotograf je mnogo više i čvršće vezan sa realnošću. On može da registruje samo ono što stvarno živi pred objektivom njegove kamere. Da li ovo znači da je fotografija mehanički proces registrovanja bez kontrole fotografa? Svakako da ne, jer ovaj argumenat, koji se javio još pre 120 godina, čim su Daguerre i Niepce fiksirali svoje prve fotografije, prilično je brzo srušen, zahvaljujući nekim fotografijama u toku ovih istih 120 godina.
Fotografi stvaraju kompozaciju najvećim delom indirektnim metodama. Samo studio-fotograf radi sa uvežbanim modelima ili mrtvim predmetima, te tako ima direktnu kontrolu kao slikar. Događaj može da se režira, stolica može da se pomeri a rolpapir da uguši nepogodnu pozadinu, ali ovo su ipak ograničene metode. A što se tiče fotoreportera, on smatra na-ročitim uspehom ako događaj prikaže onako kako se desio. Pa koje su onda indirektne metode kontrole koje ostaju fotografu?
Mogle bi čitavu knjigu da napune, ali ove dve su najosnovnije: kontrola prostora i kontrola vremena. Kontrola prostora znači izbor daljine snimanja — opšti plan, srednji plan, krupni plan ili detalj — i određivanje ugla snimanja. Svaki onaj koji napravi korak dva udesno ili ulevo da bi se oslobodio neželjene pozadine, vrši kreativnu kontrolu u toku samog slikanja. Fotograf se kreće u prostoru oko svoga objekta i time menja kompoziciju. Ako ima dobre oči, on će naći daljinu i tačku snimanja koje će najbolje izvršiti uređivanje njegove slike. On može i povećati svoju kontrolu izborom objektiva različitih žižnih daljina, od ekstremno širokih do super-teleobjektiva.
Kontrola vremena je možda jasnije objašnjena Henri Cartier-Bressonovom koncepcijom »odlučujućeg momenta«. U toku događaja — većina situacija sa kojima se suočava fotograf su u stanju kretanja — trenutak koji se izabere za ekspoziciju je najznačajniji. Jedan delić sekunde kasnije ili ranije i slika (tj. veran trenutak događaja) je ispuštena. Fotograf treba da ima oštar vid i brz refleks da bi uhvatio »leteći trenutak« kada se elementi njegove slike spajaju u dobro organizovanu celinu.
Ove dve osnovne metode kompozicije slike ne znače sve metode koje stoje na raspoloženju fotografima. Postoji još osvetljenje, izbor žižne daljine (tj. izbor oštrine ili neoštrine), hemiska kontrola nad tonalitetom i kontrastnošću — i plus svega rad u mračnoj komori: kontrola kopiranja, razvijanja i povećavanja. Svi ovi metodi čine fotografiju više kreativnim sredstvom izražavanja, nego razni mehanički pronalasci za golo registrovanje realnosti.
Ipak, fotograf, više nego slikar, u milosti je slučaja. On treba još da razvije intuiciju za dobru kompoziciju i munjevitu reakciju zato što se često dobra fotografija pojavi neočekivano i nestane skoro uvek pre nego što on — ili zatvarač — okine. Nije potrebno nikakvo podudaranje između broja načinjenih ekspozicija i broja postignutih dobrih slika, ali jedan snimak je retko dovoljan. Ako slikar napravi grešku on može da je popravi i ponovo da pokuša. Ako fotograf pogreši, on ne može da popravi grešku sem da napravi novi snimak.
Svaka umetnička ekspresija ima svoja ograničenja. U poređenju sa slikarom, fotograf radi pod težim ograničenjima koja usto više zahtevaju. Ali u okviru ograničenja svoje forme on još može da koristi ogromnu slobodu stvaranja. Grešaka će biti utoliko manje ukoliko više savladate različite fotografske kontrole koji zapravo komanduju elementima kompozicije.
ZADATAK KOMPOZICIJE
Dobra kompozicija, kao vrlina, je nešto s čim se praktično svaki može pohvaliti. I dok većina fotografa barem veruje da dobro komponuje svoje slike, malo njih zna zašto je kompozicija tako važna. Odgovor na pitanje »Zašto se mučimo sa kompozicijom«? je stvarno vrlo jednostavan. Dobro komponovana slika je jasnija, efektnija i prijatnija nego ona koja je rđavo komponovana.
Fotograf izražava sebe ne samo izborom onoga što slika, već isto tako i načinom koji je izabran da gleda na objekat. Posao i briga svakog fotografa nije samo sadržaj slike već i kompozicija forme u kojoj je sadržaj izražen. I dok je dobra kompozicija značajna za svaku fotografiju, njen odnos prema objektu može da se menja. U većini fotografija zadatak kompozicije je da podupre i razjasni sadržaj slike. Međutim postoje i fotografije koje su apstraktne. U ovim fotografijama objekat je izabran pre svega za grafički efekat i u tome smislu kompozicija je slika.
Kompozicija svake slike ima više zadataka. Najosnovniji zadatak je da koncentriše pažnju na centar interesa slike. Kompozicija koja vodi pogled posmatrača na deo slike koji nije u odnosu sa idejom koju je fotograf hteo da izrazi, izgleda rđavije nego da je zaboravljena. Posmatrač ne bi trebalo da ima neugodan osećaj radoznalosti o tome šta se dešava »iza« slike. Držanje pažnje posmatrača je značajna funkcija fotografske kompozicije.
Najsloženiji i najprefinjeniji zadatak kompozicije je da podrži emocionalnu visinu fotografovih osećanja o objektu slike. Mišljenje da različiti tipovi linearne kompozicije mogu imati različito emocionalno dejstvo — iako se to često događa — postaje vrlo problematično i nejasno. Ipak, poznato je da horizontalna linija najbolje daje utisak mirovanja; vertikalna linija izražava dostojanstvenost i ozbiljnost; dijagonalna linija je najdinamičnija; cik-cak linija je najaktivnija a kriva je najgracioznija. Pri svemu tome ne sme se nikada zaboraviti da se dinamična kompozicija primenjuje samo na dinamične mo-tive.
NE M0ŽETE RUŠITI ZAKONE AKO IH NE POZNAJETE
Često se govori da nema utvrđenih zakona kompozicije i da mnoge fotografije ne poštuju ni osnovne zakone kompozicije. Međutim, zaboravlja se kada se zakoni ruše, da onda mora postojati stvarni razlog, vizuelan ili psihološki, da se to čini.
Evo nekoliko osnovnih zakona kompozicije kojih se, manje-više, svi drže:
Izbegavajte tonsko mešanje. Jedna od najobičnijih grešaka u kompoziciji je zaboravljanje da se isti tonovi mogu pomešati.
Dajte samo jedan centar interesa. Ako ima više od jednog važnijeg objekta, odn. više centara interesa, slika će zbuniti posmartača.
Uključivanje prednjeg plana pomaže da se stvori iluzija dubine. Mnoge neplastične i neinteresantne slike mogu se lako spasiti ubacivanjem prednjeg plana.
Ne delite sliku na dva jednaka dela. Ovaj savet sadrži istinu da ni vertikale ni horizontale ne treba tačno da dele sliku. Rezultat će biti suviše statična, simetrična kompozicija.
Centar slike ne sme biti i centar interesa. Centar interesa je najznačajnija tačka na slici, — to je mesto na koje oči odmah idu. Efekat će se znatno smanjiti ako centar interesa bude i centar slike.
Pokret neka ima prostora ispred sebe, a ne da beži iz slike. Akcija ili pokret ma koje vrste vodi oči u pravcu kretanja. Ako akcija beži iz slike više nego što ulazi, kompozicija je oslabljena. Ovo isto važi i za portret.
JEDNOSTAVNOST JE KLJUČ ZA KOMPOZICIJU
Čista ili neutralna pozadina pomaže da se objekat lepše istakne. Ekspozicija i osvetljenje takođe pomažu da se reducira konfuznost i prenatrpanost. Ako vam nisu potrebni detalji u senci, tj. mogu nepotrebno da privlače pažnju, onda ćete kraće eksponirati i dobićete crnu senku. — Snimanje sa male daljine je najefektniji i najlakši način da se isključe nepotrebni detalji i da se istakne ono što je najvažnije na slici.
Oštrinom odn. neoštrinom slika se takođe pojednostavljuje. Osim toga već kada gledate motiv izbacite sve što je nepotrebno. Fotografsko gledanje je neprekidan rat protiv nebitnog i beznačajnog.
IZREZ IZ NEGATIVA STVORIĆE BOLJU SLIKU
Postoje dva osnovna tipa pravljenja izreza iz negativa. Prvi i najobičniji je korektivni izrez: to je izbacivanje elemenata koji ruše ekspoziciju i koje ne možete da isključite iz slike kada snimate. Korektivan izrez je i sređivanje manjih »nereda«, kao izbacivanje kosih ili ispravljanje horizontalnih linija.
Drugi tip pravljenja izreza se vrši u kreativne svrhe. Jasno je da nećete uvek želeti da budete ograničeni onakvim slikama kakve su snimljene. Neke slike prirodno traže vertikalan format, a neke bolje izgledaju u horizontalnom formatu.
Treba ipak podvući da je pravljenje izreza iz negativa stvar ukusa i znanja fotografa.
Baš mi je drago da vam se text dopada.
Iako se radi o veoma starim časopisima, u njima se mogu naći veoma dobri članci, koji i danas mogu biti veoma aktuelni.
Ponekad mi se čini da u njima ima više detalja i saveta (kao da se danas mnoge stvari podrazumevaju, i preko njih se lako prelazi, mada mnogi nisu upoznati niti su im dovoljno jasni).
Napokon je došlo vreme da ih pretvorim u digitalnu formu. Mislim da izvestan broj tih tekstova i dalje zavređuje veliku pažnju i šteta bi bilo odbaciti ih, a pomislila sam da bi mogli i drugima biti interesantni.
Pošto je Dizajn Zona veoma dobar forum, a i na njemu sam mogla do sada da pročitam i saznam mnogo dobrih stvari, mislila sam da bi bilo dobro da ih podelim s vama.
Razumem ja Abdeeja; tako je to sa urednicima, uvek se 'plaše' autorskih prava.
Što se tiče izvora, u pitanju su foto-časopisi "Fotografija" i "Foto-kino revija" s kraja 40-ih, 50-ih i s početka 60-ih.
Veliki broj tekstova uopšte nije ni potpisan, ili samo inicijalima. Ne verujem da bi autori (ako su još u životu) imali išta protiv da znaju da se njihovi textovi i dalje čitaju.
Ako ste zainteresovani gledaću da postavim još neki.
10 NAČINA DRAMATIZACIJE
EFEKTNO SVETLO. Svetlo se tako može upotrebiti da potpuno transformiše objekat. Na primer, obazrivo snimanje direktno u sunce, uz promišljenu podekspoziciju, daće efekat sunčeve »ekspozicije«, uz dramatične siluete objekata na zemlji.
Drugim rečima, protivsvetlo je jedno od najjefektnijih sredstava kako za isticanje objekata tako i za stvaranje prostornosti. Ako se upotrebi kako treba ono može dati izvanredne siluete i posebnu lepotu pejzažima. Odvajanje objekata od neželjene pozadine takođe se uspešno postiže snimanjem u protivsvetlu.
Svetlo sa strane ili odozgo takođe može pomoći da se postignu slični efekti, sasvim različiti od onih koji se postižu svetlom iz pozicije kamere. Haj-ki osvetljenje takođe stvara neobične slike, — eksponiranjem na detalj u senci koji služi kao centar interesa.
Obratite, dakle, pažnju kada sledeći put snimate, i pokušajte da svoj objekat ili objektiv namestite tako da vam osvetljenje da jednu sasvim novu sliku.
ZAUSTAVLJENA AKCIJA. — Ne zaboravite da vrlo kratkom ekspozicijom možete potpuno da zaustavite — »zamrznete« — pokret. Na primer, pokušajte da uhvatite najinteresantniji momenat kada deca preskaču konopac. Dobićete i dinamične pokrete i zanimljive izraze na licima dece.
Mnogi amateri misle da ne mogu da zaustave pokret svojom kamerom, jer imaju najkraću ekspoziciju 1/500 sek ili čak dužu. Oni zaboravljaju da izmenom ugla snimanja mogu da povećaju mogućnost »zamrzavanja« neke akcije. Osim toga, pažljivim posmatranjem akcije može se uhvatiti momenat kada je izvestan pokret u trenutku zastoja, — kod fudbalera to je momenat kada udari loptu, kod skoka u vis kada skakač dostigne najvišu tačku itd.
Najvažnije kod zaustavljanja akcije je da se zaustavi tačan momenat kada je izraz ili pokret najživlji ili najkomičniji.
RAZLIVENA AKCIJA. — Svet emocija, uzbuđenja i dinamike najsugestivnije katkada zabeleži ekspozicijom koja nije bila dovoljna da savršeno oštro registruje pokret.
Drugi način da se prikaže iluzija pokreta je panovanje kamerom — praćenje pokretnog objekta kamerom. Ovim načinom se postiže neoštra pozadina, ali objekat je oštar. Panovanje plus duga ekspozicija daje nežan, impresionistički efekat. Jedan od najčuvenijih fotografa, Ernst Haas, vrlo često upotrebljava ovu tehniku snimanja.
Probajte dakle šta će se desiti ako neki pokretni objekat snimite dugom ekspozicijom. Čak »T« ili »B« ekspozicija može dati neočekivane rezultate kada se snima pokretni objekat. Mogućnosti su neograničene, te i najprozaičnije slike mogu iznenada ožiiveti ako ih vaš objektiv snimi neoštro ili razliveno.
NAMERNA PERSPEKTIVNA IZOBLIČENOST. - Preterana i dramatična iskrivljenost su uvek dobar savet kada se obično želi preobratiti u neobično. Postiže se lako: snimanjem objekta odozdo ili odozgo, na primer neke visoke zgrade uz uoštravanje na najbliži objekat. Najsnažnije efekte postići će oni amateri koji imaju širokougaone objektive, stvarajući ne samo neobične slike već i komične.
NEOBIČNI UGLOVI SNIMANJA. — Menjajući svoju stajnu tačku — menjate sliku. To je skoro uvek jednostavno, jer se svaki objekat može snimati iz najrazličitijih pozicija. Snimanjem iz donjeg ili gornjeg ugla (ili rakursa, kako to nazivaju filmski snimatelji), sa ove ili one strane objekta, drugim rečima, svako udaljavanje od uobičajenog snimanja iz visine oka, pruža vam mogućnosti da povećate interesantnost svoje slike.
Najbolji način da dobijete pogodan ugao jeste da posmatrate objekat kroz tražilo iz najrazličitijih pozicija. Mnoge ćete odbaciti, ali iz jedne pozicije objekat će svakako najinteresantnije izgledati. I vaše emocionalno prilaženje objektu takođe će determinisati ovaj ili onaj ugao. Na primer, snimanjem odozdo objekat će izgledati dostojanstvenije, uzvišenije, snažnije, dok snimanjem odozgo on će se prigušiti, »smanjiti«.
LICE U KRUPNOM PLANU. — Za »kondenzovanje« objekta krupni plan je idealan. On je intiman i snažan, jer — »ispituje« objekat. Krupni plan daje priliku fotografu da pokaže ono što je kod njega kreativno, jer mu omogućava da izdvaja delove od celine. Često se kaže da su detalji interesantniji i snažniji od celine, razume se, ako fotograf ima ukusa, mašte i proverenu moć opservacije, da zapazi ono što je najbitnije i najtipičnije kao detalj jedne celine.
Podsećamo vas da krupni plan možete postići ili za vreme snimanja, maksimalnim približavanjem objektu (predlećama ili teleobjektivom) ili za vreme povećavanja izrezom. Vrlo mala dubinska oštrina za vreme snimanja izbliza takođe sa svoje strane pruža mogućnosti za neobične slike.
DEKORATIVNOST I GRAFIKA. - Brižljivo posmatranje prozaičnih scena često će vam otkriti interesantne dekorativne i grafičke elemente na nekom, na izgled, običnom motivu. Prvi problem je pronaći ih, a drugi, tako ih ukomponovati u sliku (pri smimanju ili povećavanju) da se dovoljno istaknu. Ponekad izvesne apstraktne linije su očevidne, ali često može ih videti samo iskusno fotografsko oko. Katkada samo neznatna izmena pozicije kamere učiniće ih vidljivim, pogotovu kada se zna da je priroda u tome pogledu prilično na strani fotografa. Uobražavajte da ste slikar i smatrajte kada snimate da su dekorativni ili grafički elementi važne komponente slike.
FOTOGRAFIKA. — Jaki kontrasti — bilo crno na belom ili belo na crnom — poboljšavaju običnu sliku, dajući joj skoro litografske kvalitete.
Jako kontrastne slike dobićete lako ako eksponirate samo na svetle partije ili samo na osenčene a kopije radite na tvrdom papiru. Još veću kontrastnost postići ćete ako negativ razvijate u pozitivrazvijaču ili nekom drugom koji radi vrlo kontsrastno. Opisanom tehnikom možete dobiti kopije kod kojih apsolutno dominiraju tamne partije na račun svetlih koje će se tako još više istaknuti. Podsećamo vas da se kreativno stvaranje u fotografiji ne završava pritiskom dugmeta zatvarača na foto-aparatu — to je samo početak.
VRLO MALA DUBINSKA OŠTRINA. - Uoštravanje naobjekat u prednjem planu, sa potpuno neoštrom pozadinom, može biti jedno od najkreativnijih fotografskih sredstava izražavanja. Na taj način se intenzivno odvaja i akcentuje centar interesa, a nemirna pozadina dobija neobični i tajanstveni izgled.
Kao praktična mera, to je jedan od najjednostavnijih načina da se pokori nemirna i neprivlačna pozadina. Upotrebljena kreativno, ovakva pozadina može stvoriti snažne slike. Pokušajte i ovakav eksperimenat: i pozadinu i prednji plan izbacite iz fokusa, a samo uoštrite na objekat između njih. Na taj način objekat, kao centralna tačka kompozicije, još više će se istaknuti i dobiti u snazi.
EKSTREMNA DUBINSKA OŠTRINA. - Ovom tehnikom se postiže izvanredno snažan vizuelni efekat, a naročito fotoaparatima koji imaju širokougaone objektive, ili raznim subminijaturnim kamerama, kao što je Minox, čiji objektivi imaju veliku dubinsku oštrinu.
Velika dubinska oštrina može biti naročito efektna ako objekat u prednjem planu služi kao okvir slici, dajući na taj način veliku iluziju prostornosti. Naravno i bez širokougaonog objektiva možete dobiti veliku dubinsku oštrinu, ako aparat stavite na stativ, zatvorite dijafragmu do kraja a vreme ekspozicije produžite koliko treba.
Možda bi ovo više išlo kod portreta i studijske fotografije, ali evo prema dogovoru:
PORTRET
Portret je snimak neke osobe na kome je fiksiran njen živ i iskren izraz izvesnog duševnog stanja ili raspoloženja (napregnutost, veselost, srdžba, potištenost, bol itd.), ili izvesnih osobenosti uslovljenih uzrastom, životnim iskustvom — odnosno životom uopšte, zanimanjem, podnebljem i sl. On može biti pretstavljen poprsjem ili samo delom lica (što se ređe čini i to obično kod ličnosti naglašeno markantnih crta ili izraza), ili može biti i snimak cele osobe eventualno vezan i sa nekom radnjom kojom se takođe naglašava izražajnost portreta.
U portretu treba po mogućstvu, da je sačuvana i sličnost sa modelom. Ovo se napominje zato jer izvesna teška duševna stanja (razljućenost, strah, bol) i preterana napregnutost izobličavaju fizionomiju ponekad do te mere da se sličnost sa uobičajenim izgledom i potpuno izgubi. Jasno je da će se to i u fotografiji odraziti, neki put i sa razlogom više: osoba može biti snimljena iz neuobičajenog položaja (kamera nisko ili visoko), što će učiniti da se ta razlika zbog perspektivnog ocrtavanja u jednoj ravni još i pojača.
Ako portret ima dokumentarni karakter, sličnost sa modelom mora biti što potpunija.
Snimanju portreta treba pristupiti tek po detaljnoj studiji modela, svetlosti, pozadine, aparata i dr. U pogledu modela potrebno je uveriti se da li je on dovoljno uvežban za poziranje i održavanje željenog izraza i u relativno dužem vremenskom periodu; da li ima baš onakvu fizionomiju kakva se želi reprodukovati pod određenim uglom snimanja uz date svetlosne okolnosti. — i tsl. Za uvežbavanje modela potrebno je obostrano veliko strpljenje i razumevanje. Svetlost je potrebno proučiti s obzirom na njenu prirodu (dnevna, veštačka, kombinovana), jačinu i razmeštaj svetlosnih izvora. Problemu pozadine posvetiti mnogo više pažnje nego što se to obično čini, a takođe aparatu i optici, pa i svim fototehničkim postupcima.
Portret, dakle, izuskuje ozbiljnu i dugu studiju, a pre svega potpuno jasnu predstavu o tome šta se slikom želi prikazati. Snimanje bez pripreme i podavanje trenutnim utiscima teško će dovesti do uspeha.
Težište portreta je na liniji oči — nos, usta, brada — eventualno i — na rukama — i te partije treba da su od ostalih dovoljno izdvojene tonski i perspektivno (oštrinom). Naravno, i u ovome biće izuzetaka.
Obrisi poprsja (glava, vrhovi ramena) obično čine trougao sa osnovicom dole, što ostavlja utisak stabilnosti i čvrstine ili su, u odnosu na strane slike, i snažnije iskošene. Kompozicija u ovalu — glava u krupnom planu — najčešće je takođe koso postavljena, sugerišući veselost, nestabilnost i nepouzdanost, ako je spuštena, i odlučnost, samosvest, a gordost ako je uzdignuta. Profilu najbolje odgovara blaga S linija (zabačena glava) sa više prostora u pravcu pogleda da se — u protivnom — ne bi sugerisao utisak skučenosti, odnosno sudara sa ivicom slike; to vredi i za sve ostale slučajeve. Visoko postavljanje, (vrh glave skoro na gornjoj ivici), sa zabačenošću unazad, makar i neznatnom, ostavlja utisak snage, oholosti i agresivnosti, a obratno — pogotovu sa visoko postavljenom linijom ramena — skromnost i potištenost. Jasno da pri svemu ovome ima i izuzetaka. Tako, na primer, neka blaga i nežna fizionomija, odgovarajući mekano osvetljena odavaće utasak nostalgije, mira ili tuge, iako je postavljena visoko i sa zabačenom glavom.
Osoba snimljena u celosti ili do pola, obično se postavlja dijagonalno u odnosu na optičku osovinu motiva, u blaže ili oštrije izvijenoj liniji (približno slovu N ili Z) odnosno S — koja pretstavlja tzv. »liniju lepote«, — ređe sasvim uspravno ili položeno.
Linija očiju, načelno, dolazi u gornju trećinu slike.
Tonovi mogu po želji odnosno željenom učinku — biti skučeni (tvrdi) ili široki (meki), ili harmonični. Prvi će pogodovati markantnim i starijim osobama, dajući izrazu čvrstinu i odlučnost, drugi nežnijim (deca, žene) naglašavajući blagost i mekoću. Harmonično tonska skala najčešće se upotrebljava pri snimanju osoba u celom, — osim ako to nisu siluete.
Tvrdi se tonovi postižu jednostranim vođenjem svetlosti, (najpogodnija je veštačka) a meki i harmonični primenom više reflektora, eventualno i zaklonjeni tankim prozirnim papirom, ili refleksnim površinama (ovo naročito kad se snima pri dnevnoj svetlosti) — ili upotrebom omekšivača uz uslov da je glavno svetlo veoma naglašeno.
Vođenjem svetlosti potrebno je slici obezbediti živost ritmičnom izmenom tonova (naprimer: sredina lica svetla, jedna strana u lakoj senci, druga u gušćoj, pozadina u nekom drugom tonu, vršna svetla — »špic lihteri« — naglašena jako, crnine potpuno zasi-ćene), što je primenom više reflektora lako postići.
Dobrom podelom oštrine po dubini — tj. da je potpuno oštra samo linija oči — nos, usta, brada — i pogodnim vođenjem svetlosti, najjače naglašeni detalji, ili cele linije, oči — nos, usta, brada — slika će dobiti plastičnost i, uz upotrebu odgovarajuće optike, perspektivno dobro delovati, — što je važan uslov svake dobre slike.
Model treba postaviti u takav položaj da ne deluje tvrdo (zategnute tetive i mišići) i usiljeno. Za snimanje poprsja potrebno je da sedi na stolici bez naslona, uspravno i lako nagnut napred, da ne bi eventualno došlo da tzv. perspektivne deformacije, sa ležerno stavljenim rukama u krilo. Po potrebi neka je i dobro našminkan, ali nikako toliko da šminka pokrije karakteristične nabore kože i izmeni prirodan izraz. Pravilno upotrebljena šminka skratiće nezahvalan a skoro uvek neminovan — proces retuša.
Svetlost reflektora pogodnija je za rad od dnevne svetlosti jer reflektore možemo pokretati ne pokrećući model i tako regulisati jačinu svetlosti — odnosno menjati stepen zasenčenja pojedinih partija po volji.
Snimanje se može obaviti i samo sa jednim svetlom (sunce, jedan reflektor), kako je već napomenuto, ali to su izuzetni slučajevi. Redovno će, međutim, biti potrebno više svetlosnih izvora.
Najskromnije mogućnosti pruža jedan reflektor uz pripomoć veće, svetle refleksne površine (zid, platno, papir, osvetljene istim reflektorom, otprilike suprotno njoj postavljenim), koja služi za ublažavanje (razbijanje) senki. Upotreba više reflektora i više refleksnih površina, nameće se veoma često: za dosvetljavanje pojedinih delova (ruke, kosa, nakit), potenciranje vršnih svetla, izdvajanje pozadine itd.
Razmeštaj reflektora nemogućno je šablonizovati već i zbog toga što se on upravlja i prema karakterističnosti lika, ali, načelno, svetlosni efekti u slici treba da su što bliže prirodnim. Prema tome, najjače svetlo — tzv. glavno svetlo ili glavno efektno svetlo — kome su sva ostala svetla u pogledu intenziteta podređena, može se nalaziti spreda, sa strane i nešto uzdignuto što odgovara polažaju sunca (ovaj položaj zauzima i reflektor pri snimanju samo sa jednim svetlom i to tako da od strane u senci bude osvetljena jagodica). Opšte svetlo — ili ekspozicisko svetlo — ublažava trvdoću senki povećavajući zbog toga plastičnost slike; ono je i regulator ekspozicije. Svetlo sa strane osvetiljava pozadinu ne dodirujući model (ono je jedno od pomoćnih svetla) a svrha mu je da izdvoji (tonski) model od pozadine i ujedno da izbriše eventualne senke na pozadini nastale od druga dva re-flektora. Jedno ili dva pomoćna svetla mogu se staviti više glave da prosvetle kosu— ovo samo kod plavih osoba, »lihteri« na crnoj kosi čine je sedom; jedno svetlo direktno spreda i nisko ublažiće senke pod bradom i dati veću živost očima.
Dobri svetlosni efekti mogu se postići i pri dnevnoj svetlosti uz pomoć refleksnih površina. Naročito su za to pogodne manje svetle prostorije (kuhinja, kupatilo) sa tankim zavesama na prozoru, jer omogućavaju vanredno modulisane senke.
Dnevna i veštačka svetlost mogu se kombinovati, pri čemu će ili jedna ili druga biti glavna, dnevna ako se žele mekše slike, veštačka — najčešće — ako se žele tvrđe.
Glavno svetlo vođeno više sa strane činiće model mršavijim, a vođeno više spreda umanjiće bore ali i smanjiti plastičnost slike.
Potrebno je da pozadina bude mirna i jednolično osvetljena — dakle bez šara, mrlja i ukrasa — načelno u svetlo-sivom tonu. Model od pozadine treba da je dovoljno izmaknut da bi se izbegle senke od unakrsno postavljenih reflektora, a i zato da se po potrebi, čak i bela pozadina reprodukuje u tamnijem tonu.
Na aparat se ne postavlja naročit zahtev, pa ni na optiku osim u pogledu žižne dužine. Za nemirnije osobe i decu najpogodnija je refleksna kamera sa svet-losno jačom optikom. Snimanje izbliza (krupnija glava) ili cele osobe dijagonalno postavljene u odnosu na optičku osobinu objektiva, ili paralelno sa njom, apsolutno zahteva objektiv veće žižne dužine. Uopšte je preporučljivo snimati sa objektivom veće žižne dužine zbog manje dubinske oštrine (veća plastičnost). Objektiv zakloniti od direktne svetlosti reflektora, odnosno sunca.
Ortohromatski materijal dobro reprodukuje ton kože, boju usana i očiju; za osobe sa plavom kosom nepodesan je (biće u pozitivu crna) ako se kosa posebno i izdašno ne osvetli. Zahteva veći retuš — ukoliko se sitnije »mane« (sunčane mrlje, bubuljice, ožiljci, mladeži) žele ukloniti. Pri veštačkoj svetlosti iziskuje znatno produženje ekspozicije.
Orto-panhromatski, a naročito panhromatski materijal, reprodukuje ton kože suviše svetlo — usne takođe, pa je potrebno ili dobro šminkanje ili filter da se to izbegne, — ukoliiko se želi izbeći. Plave oči biće, možda, suviše tamne; plava kosa u dobrom je tonu. Sve ove greške kompenzuju se plavim filtrom koji će se upotrebiti samo uz veštačku svetlost.
Negativski postupak je uobičajen.
U pozitivskom procesu — prilikom uveličavanja — može se uticati na tonske vrednosti poznatim načinom zaklanjanja odnosno dosvetljavanja.
Ukoliko je snimak veći, upotrebiće se papir grublje strukture, ali i tu nema pravila: videli smo mnoge velike portrete (velike u svakom pogledu) i na visoko sjajnom papiru.
Boja papira biće često i topla (slonova kost, šamoa), a takođe i tonovi — pa će biti, po potrebi čak i smeđi.
Retuš — kao i na negativu — i to ne samo tehničkih grešaka, dozvoljen je uz uslov: da se ne primeti i da ne izobličava fizionomiju — ako se to specijalno ne želi.
NEKOLIKO SAVETA ZA DOBIJANJE LEPIH PORTRETA
Najglavnija stvar kod snimanja portreta treba da bude ne samo dobijanje „analitičkog" portreta osobe koju snimamo, već i dobijanje njenog individualnog duševnog izraza. Osobi koja je snimljena može da se i ne dopadne takav portret, ali to i i nije tako važno. Za nas, koji u svoj rad unosimo mnogo više prilježnosti i ambicija, važnije je da postignemo što bolji rezultat. Međutim, bez dobrog poznavanja tehnike snimanja portreta to nije moguće.
Da otpočnemo s kamerom. Preporučljivo je da kamera bude snabdevena što je moguće boljim objektivom do koga možete doći. Za portretisanje najbolje je da objektiv ima nešto veću žižnu daljinu nego objektivi koji se smatraju normalnim za izvestan format. Na taj način vi ćete ispuniti površinu negativa komotno, bez potrebe nekog većeg približavanja modelu, čime bi samo rizikovali da dobijete deformisano lice. Ako je objektiv sa normalnom ili kratkom žižnom daljinom u proporciji sa površinom negativa, onda je najbolje da kameru malo udaljite od objekta koji snimate, kako bi se izbeglo već pomenuto deformisanje.
Pozadina je takođe veoma važna stvar. Ravan zid može biti osvetljavan tako da proizvodi razne svetlosne efekte. U slučaju da zid nije ravan, ili ako su na njemu prozori ili vrata, zamračite ih roletnama ili prosto prekrijte kakvim ćebetom, platnom ili „šper-pločom".
Za portrete film bi, u najvećem broju slučajeva, trebao biti takvog kvaliteta da daje lepe i meke gradacije tonova. Mnogi fotografski veterani radije upotrebljavaju ortohromatske filmove, ali dobar panhromatski film sa srednjom osetljivošću daće uvek zadovoljazajuće rezultate, jer istovremeno dozvoljava i upotrebu šminke na modelu radi boljih efekata. Ultra osetljive filmove treba izbegavati kod snimanja portreta — zbog krupnog zrna na negativu. Isto tako treba izbegavati filmove sa slabo osetljivom emulzijom koja daje suviše tvrde i kontrastne površine na negativu.
Pribor za osvetljavanje kod snimanja portreta pri veštačkom svetlu, a i kod dnevnog koji put, treba da se sastoji od dva ili tri reflektora. To bi bilo minimalno kod ovakvih snimanja. Naravno, ako se želi postizanje i nekih naročitih efekata u kosi i iza modela, onda bi trebalo nabaviti i jedan do dva „spotlajta" t.j. reflektora sa sočivom.
Postavljanje i upotreba svetlosti je jedan od najvažnijih elemenata kod snimanja portreta.
Dnevna svetlost je takođe vrlo pogodna za dobijanje efektnih i izražajnih portreta. Senke od sunčane svetlosti se kod modela mogu otkloniti ili ublažiti reflektovanom svetlošću kartona premazanih aluminijevom bronzom ili nekom sjajnom materijom. Ako je sunce podnevno i jako, onda se možemo poslužiti i reflektorom.
Šminka je stvar za sebe. Spretnom upotrebom šminke može se mnogo pomoći da se dobije dobar portret, specijalno ženski portret. Ima ljudi čije lice nije pogodno za portretisanje. U tom slučaju tražimo pomoć od šminke, koja umnogome smanjuje defekte na licu. Međutim, šminka se nikad ne preporučuje kod dece!
Postavljanje modela je jedan od najvažnijih elemenata u postizanju dobrih rezultata. O ovome se dosada vrlo malo pisalo. Ovo je tajna koju profesionalci u najvećem broju slučajeva čuvaju za sebe. Može neko biti odličan tehničar i poznavalac kamere, osvetljenja, emulzije i sl., ali ako ne poznaje tajnu pravog i dobrog postavljanja modela, rezultati će većinom biti negativni. Zbog toga ćemo se u okviru ovoga članka da zadržimo na ovoj temi.
Glava ili lice je najglavniji predmet o kome moramo naročito voditi računa prilikom postavljanja modela. Vrlo se retko portretišu modeli s lica (en face) ili s profila, jer nijedan od oba načina ne daje prirodan efekat. Nasuprot ovome, portreti kod kojih je lice snimljeno sa tri četvrtine daju najlepše rezultate.
Treba zapamtiti da kod držanja glave ona mora biti tako postavljena kako bi se istakle dobre crte lica, dok ostale delove glave treba načiniti nenametljivim. To znači, da kameru treba postaviti nešto niže ako želimo da smanjimo suviše dugačak nos, čime istovremeno ističemo nešto više bradu. Nasuprot tome, kod kratkih ili prćastih noseva, kamera treba da ima nešto viši položaj. Kratak i širok nos može biti osvetljen skoro potpuno s jedne strane, čime se postiže mala optička varka. Pazite samo da ne dižete suviše visoko kameru iznad nivoa lica vašeg modela. U takvim slučajevima dobijaju se nesrazmerna iskrivljavanja, odnosno izobličavanja ramena i vrata, što proizvodi dosta groteskan efekat.
Velike uši mogu biti ublažene pomoću senke i ugla kamere. Raspored svetlosti treba udesiti tako, da spoljne izbočine ne budu istaknute, a zatim treba snimati iz ugla iz koga se neće videti uši koje strče. Veliki otvor objektiva pomaže da se umanje ovakvi i slični fizički nedostaci. Polje oštrine u dubinu je vrlo malo, pošto je oštrina udešena na oči, tako da ostali delovi glave iza očiju ostaju malo neoštri. Tu treba paziti da se ne preteruje, pa samo oči ostaviti oštre, a ostali deo lica da bude kao u nekoj magli.
Vilica i njena struktura često pretstavlja za početnike pravu torturu. Vilica koja je ćoškasta ili masivna može biti umanjena ako podignemo nešto malo ugao kamere. Slaba vilica ili brada pojačava se ako se ona nešto izbaci napred i snima iz nešto veće blizine, ali nikad iz profila. Potpuno frontalne i poze iz profila dolaze u obzir tek onda, kad moramo da snimamo dugačko i izdubljeno lice. U takvim slučajevima najbolje je osvetliti lice direktno, a niži ugao kamere proširiće suviše dugačko lice.
Kod modela čiju glavu ili glavu zajedno s ramenima treba da snimamo, a u sedećem je položaju, najbolje je da za tu svrhu uzmemo stolicu bez naslona ili fotelju bez delova za odmaranje ruku. Model mora malo da se nagne napred i da nešto okrene glavu od fron-talne pozicije. Ruke i šake, bez obzira da li će u definitivnoj slici biti pokazane, treba držati olabavljeno u ugodnoj, ležernoj poziciji. Pazite samo da ramena izgledaju normalno, niti opuštena niti uzdignuta. Ona ne smeju biti ni u potpuno horizontalnoj liniji, čime bi samo odvratili pažnju s lica.
Oči su, naravno, najvažniji deo portreta. Ne plašite se da vaš model gleda direktno u objektiv. To daje portretu srdačnost u izrazu i otvorenost koja se drugim načinom ne može postići. Osim toga, ako lice koje snimate gleda van kamere, postoji opasnost da pogled odvede gledaoca van slike. Zato ostavite u pravcu očiju dosta praznog prostora na vašem negativu, kako bi se ovaj osećaj izbegao.
Kod snimanja portreta postavlja se jedno opšte pravilo, a to je, da model izgleda uvek ležeran i ugodno smešten. To naravno ne znači da model treba da se izvali ili razbaškari na otomanu ili fotelji. Dobar deo osećaja ležernosti i opuštenosti može se postići ako lice koje se snima sedi normalno na stolici ruku lako opuštenih u krilo i nogama ugodno nameštenim.
Portretisanje nije teško ako samo vežbate i učite šta mogu razne svetlosti da proizvedu. Jedan od najboljih načina za vežbu je lutka, odnosno glava lutke ili manekena . Postavite glavu na neku kutiju i osvetljavajte je sa svih strana. Kada budete pomerali svetlost prema glavi iznad i ispod, oko i iza nje, onda ćete videti šta se sve dešava sa osvetljenim i osenčanim delovima glave. Kada budete uočili osvetljenje koje vam se najviše sviđa, zapi-šite na hartiju i nacrtajte dijagram sa rasporedom svetla, kamere i modela, i to čuvajte za vašu dalju upotrebu.
Pokušajte s ovim i nećete se kajati, jer kada se dobro budete upoznali sa osvetljenjem, priborom za snimanje i, naročito, postavljanjem modela, uspeh neće izostati i vi ćete onda lako sa već uvežbanim okom moći zapažati nedostatke u radu i na taj način postići svoj neposredni cilj — dobijanje dobrog i ekspresivnog umetničkog portreta.
artintact
May 8 2007, 11:47
Zana, hvala na trudu i vremenu. Veoma koristan i sazet tekst.
Izdvojicu bitne i dodati neke recenice vezane za kompoziciju:
CITAT
Kompozicija svake slike ima više zadataka. Najosnovniji zadatak je da koncentriše pažnju na centar interesa slike.
Bitan moment pri tome je ulazak oka posmatraca u umetnocko delo. Ako se oko muci i u prvoj sekundi ne uspe da nadje ulaz u unutra, nesto nije uredu sa kompozicijom.
CITAT
Centar slike ne sme biti i centar interesa. Centar interesa je najznačajnija tačka na slici, — to je mesto na koje oči odmah idu. Efekat će se znatno smanjiti ako centar interesa bude i centar slike.
Na ovo bih dodao da postoje izuzeci narocito u kvadratnim formatima, kada se centralnim komponovanjem dobijaju interesantni rezultati, nevezano da li se ide na mirnoopustenu ili dinamicnonapetu prichu.
CITAT
U većini fotografija zadatak kompozicije je da podupre i razjasni sadržaj slike. Međutim postoje i fotografije koje su apstraktne. U ovim fotografijama objekat je izabran pre svega za grafički efekat i u tome smislu kompozicija je slika.
Ovo je malo nespretno receno, odnosno nije bilo potrebe za suprostavljanjem, jer kompozicija i u apstrakciji i u figuralici radi istu stvar, ono sto je vec receno na pocetku - "podupire i razjasnjava sadržaj slike".
CITAT
NE M0ŽETE RUŠITI ZAKONE AKO IH NE POZNAJETE
Alfa i Omega kako za kompoziciju, tako i za sve ostalo u zivotu.
CITAT
Podsećamo vas da se kreativno stvaranje u fotografiji ne završava pritiskom dugmeta zatvarača na foto-aparatu — to je samo početak.
Odgovor na mnogobrojne rasprave vezane za Photoshop.
CITAT
Gramatika kompozicije, tj. oni grafički elementi koji stvaraju kompoziciju i zakone koji je prate, jeste ista za fotografiju kao i za slikarstvo ili bilo koju drugu likovnu umetnost.
Primarni zadatak u arhitekturi kompozicije je pronaci i akcentovati teziste. Ista pravila kompozicije vaze u svakoj umetnosti, svejedno da li je u pitanju slikarstvo, arhitektura, vajarstvo, knizevnost, muzika, film, fotgrafija, dizajn, kulinarstvo, seks, zivot... Sekundarnih je vise. Uz malo truda skapira se da kod svih njih postoji uvod, razrada i zakljucak, da se vrlo lako povlaci analogija i paralela izmedju knjizevno-filmske dramaturgije, pauze u muzici, vazduha u slikarstvu, fotografiji...
Kad malo bolje razmislim, univerzalan naziv za najbitniju sekundarnu stvar u svakoj kompoziciji je "pauza". Svako ko je probao neko komponovanje-sviranje, zna da je najteze stvoriti-odsvirati pauze i da su u stvari one te koje drze celu kompoziciju i naglasavaju kreativan mir ili nemir. Pauza - vazduh u vizuelnim disciplinama je ono sto daje i potencira vrednost svega onoga sto je ne-vazduh.
Linija manjeg otpora je izgradnja kompozicije trpanjem i gomilanjem elemenata, sve dotle dok ona ne "legne" kakao treba, uz opasnost da se vrlo lako pretvori u manir, manir u kitch, a kitch u masturbaciju. Uz malo vise podobnih gena, znoja i suza, kontra postupkom - prociscavanjem, trazenjem vazduha i pauza u kompoziciji, ne-vazdusnusni elementi dobijaju vecu snagu i vrednost, a kompozicija zadrzava i likovni naboj i leprsavu rasterecenost, prostonardoski receno dobija "dishutja jaja velichine vojnichke kasete".
Na moju skromnu mozdanu gimnastiku o pauzama i ne-pauzama, dodacu citat iz estetike Nikolaja Hartmana:
"Svaka vrednost ima svoju nevrednost, odnsono, nesto je onoliko vredno koliko je ono drugo nevredno"
CITAT
Fotografsko gledanje je neprekidan rat protiv nebitnog i beznačajnog.
Jedna od lepsih definicija koje sam cuo do sada.
