KALIGRAFIJA II deo, ili prapocetak fonta...

[senchy]

Posto je ova tema na staroj DZ izazvala veliko interesovanje, pokusacu ljudski da je zapocnem i predstavim ovaj put. Tekst koji cu ovde objaviti je tekst pisan za knjigu (za potrebe odbrane magistarskog), i samim tim cu poceti od samog pocetka, tj. prapocetka pisanih znakova. Svi komentari, pitanja i zelje vrlo pozeljni!

UVOD

Navikli smo na to da posmatramo sliku bez reci, prepoznajemo oblike iz prirode ili svakodnevnog zivota, otkrivamo emociju u boji i potezu cetke umetnika. Ali sta ako taj potez cetke zamenimo potezom pera, ako boju obogatimo slovima ili je samo preformulisemo, damo joj novi viseznacni oblik? Da li cemo tako predstavljenu emociju smatrati manje vrednom ili mozda slabijom?
U svesti coveka rec i slika su razdvojeni. Rec je tu da opise sliku, emociju ili dogadjaj, a slika da bude vidjena, dozivljena ili opisana, ali nikad ispricana ili prepricana do kraja. Slika kao visi nivo, estetska vrednost, i rec kao nizi nivo, prica u funkciji estetske vrednosti. Ako te dve stvari
pomirimo i tekst predstavimo kao sliku sa nekoliko planova ili nivoa dubine svesti, mozda cemo privuci gledaoca da zagrebe ispod povrsine slike. Na taj nacin otvoricemo mu vrata i pruziti mogucnost da sliku proputuje sa cetiri strane.

Kaligrafija od svog posmatraca zahteva dodatno angazovanje, ne samo puko posmatranje oteza i boje, vec i citanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa. Stvaranje kaligrafije je odjednako alhemija kao i slikarstvo ili kuvanje. Svaki deo puta na tom stvaranju je povezan sa celinom i tako imamo hiljadu malih slika koje grade jednu, veliku.

[senchy]

RAZVOJ PISMA KROZ VEKOVE

Potreba coveka da za sobom ostavi neki trag, zabelesku, sliku ili pisanu rec prostire se vekovima unazad, od praistorije do danas. Tako, pismovne forme mozemo podeliti na vise razvojnih oblika:
- slikovno pismo
- slogovno pismo
- fonetsko pismo

Slikovna pisma

Ne mozemo sa sigurnoscu odrediti tacno vreme kada je covek praistorije prvi put osetio potrebu da nesto zapise, tj. zabelezi deo onoga sto ga svakodnevno okruzuje. Pretpostavlja se da je prve crteze, slikovne forme pisma, napravio covek paleolita. Sem estetske i emotivne vrednosti, ovi crtezi su trebali da nose odredjenu magijsku moc i predstavljali su u neku ruku komunikaciju
sa duhovima. Ljudi, zivotinje i biljke su predstavljani u grupama, onako kako su zaista ziveli, u lovu ili nekoj drugoj aktivnosti. Ovakva forma slikovnog pisma naziva se piktogram, sto na latinskom “pictus”, zanci slika. Kako je vreme prolazilo, slike su postajale sve stilizovanije i lagano prelazile u slikovne znake. Opisivale su pojmove, a ne situacije i svaki znak je redstavljao
jednu ideju / pojam. Zato je ovo pismo nazvano ideogram (“idea” na grckom znaci zamisao).

Ako malo bolje pogledamo danasnjicu, shvaticemo da ovakve vrste pisama ili znakova nisu iscezle do danasnjih dana. Modernizovane su i prilagodjene za brzo citanje (primer: saobracajni znaci, rimski i arapski brojevi...). Ideogrami su pismo koje datira iz starog veka i itekako je zasluzno za intelektualni razvoj coveka. U nekim civilizacijama ovaj razvoj je trajao dosta dugo, dok kod nekih jos uvek traje. Kao najoriginalniji oblik ideogramskog pisma treba pomenuti kinesko pismo. Ono je vrlo komplikovano i sadrzi nekoliko hiljada znakova.

[senchy]

Slogovna i pojmovna pisma

Daljim filtriranjem znakova doslo se do pojmovnih pisama. Ovaj sistem se zasnivao na obelezavanju reci ili nekih njenih delova posebnim slikovnim znakom ili nekim simbolom radi doslednijeg belezenja misli. Kao najstariji oblik ovog pisma smatra se sumersko klinasto pismo. Bilo je pisano na glinenim plocicama i usavrsavano vremenom. Zapisi na ovim plocicama koji
su bili duzi, zahtevali su numerisanje plocica, preteca danasnje paginacije, pa se zato moze reci da pra-knjige i biblioteke poticu sa sumerskog tla. Vrlo rano, Egipcani proizvode papirus koji
vremenom postaje maksimalno eksploatisan. Pismo koje su koristili bilo je hijeroglifsko pismo, a svoj naziv je dobilo po grckom prevodu originalnog naziva koji znaci “sveti znaci”. Sam papirus bio je ispisan hijeroglifskim, hijeratskim i demotskim pismom, savijan u svitak i cuvan u bibliotekama. Najveca biblioteka starog sveta je bila aleksandrijska. Nova hriscanska religija koja je brzo prihvacena preporucivala je koriscenje jagnjecih i jarecih koza za pisanje zbog svoje postojanosti.

Fonetsko pismo

Pored egipatske vrlo razvijene civilizacije na Mediteranu se pojavljuju jos neke. Fenikija kao trgovacki centar bila je najrazvijenija i samim tim u velikoj meri zasluzna za sirenje fonetskog pisma po Mediteranu. Medjutim, znacajnu prekretnicu su napravili Grci. Iz toga su proizisla mnoga danasnja cirilicna i latinicna pisma. Novine koje su Grci uneli u fenicansko pismo bile
su vrlo znacajne. Uveli su vokale u alfabet, medjutim, mnogo bitnija promena je promena pravca pisanja. Grci su, dakle, u VII i VI veku pre nase ere, promenili pravac pisanja s leva u desno. Tokom prelaznog perioda navikavanja pisalo se u naizmenicnim redovima – jedan s desna u levo – jedan s leva u desno, tzv. bustrofedon, medjutim Grci definitivno prelaze na novi sistem krajem V veka pre nase ere. Promenom pravca pisanja i znakovi dobijaju novi oblik, okrecu se u pravcu pisanja sto im daje dinamicnost.

[senchy]

Razvoj danasnjih pisama

Pocetak danasnje latinice lezi u tzv. zapadno grckom pismu koje je nastalo u Italiji. Etrurci su takodje prihvatili grcki uticaj. To pismo je preneto krajem 8. veka pre nase ere u juznu Italiju. Latinska abeceda je dobila svoj naziv po prvim sliovima u redosledu i u prvo vreme
je imala 21 verzalni znak. Minuskulni oblik pisma nije postojao. Ovakav oblik pisma sluzio je za brze poruke. Rukopisno pismo se razvijalo u dva oblika:
- kvadratika


- rustika


Kao trece, i s posebnom namenom, razvijalo se kapitalno pismo. Ono je sluzilo za ispisivanje monumentalnih slavoluka, spomenika, tabli, obeliska... Kvadratna kapitala je dobila naziv po kvadratnom obliku svojih slova. Rustika je verzalno pismo koje je korisceno za ispisivanje knjiga. Dobila je naziv po Vergilijevim tekstovima o zivotu na selu (rustica – seoski). Po svom izgledu, ovo pismo je usko i po uzoru na scriptura actuaria. Stariji i mladji rimski kurziv nastaju pisanjem verzala po diptihu (dvolisni notes sa spoljne strane oblozen metalom ili slonovacom a sa unutrasnje voskom po kome se pisalo), cetkom po zidu, a i mnogi zapisi filozofa i pisaca napravljeni su njime na papirusu.
Skoro u isto vreme razvijaju se i oblici uncijalnih pisama nastali iz kapitalnog pisma sa vise slobode u pisanju. Pocetkom VI veka uvodi se i poluncijalno pismo i ono je bilo prvo rimsko pismo koje sa dvolinijskog sistema pisanja prelazi na cetvorolinijski.



U ranom srednjem veku se pojavljuju razni oblici nacionalnih pisama:
- irski i anglosaksonski poluuncijal
- siroki i uski anglosaksonski minuskul
- merovinsko minuskulno pismo
- karolinsko
- vizigotsko
- langobardsko
- benventana, okrugla i uglasta
Krajem VIII veka karolina se pojavljuje u nekoliko manastira u Francuskoj. Od kraja VIII pa sve do XII veka se koristilo po nalogu Karla Velikog i posluzilo je kao osnov za danasnju minuskulu. U XII veku karolinu romanskog perioda smenjuju brojna gotska pisma. U Italiji, tokom humanizma i renesanse, stvorena su nova pisma po uzoru na klasicna rimska i karolinsku minuskulu:
- humanistiãki minuskul
- renesansni kurziv


Pojava knjige kao nove forme

Jos jedna tradicija od istorijskog znacaja koju uvodi Karlo Veliki su prepisivaonice. Njihova namena je bila da kroz vekove sacuvaju sve tekstove Grcke i Rima. Kodeksi (codex – na latinskom zapis), nastali u V veku, su u stvari bili do tada najpotpuniji oblici knjiga. Od diptiha
su preuzete forme korica, a pergament kao buduci knjizni blok. Posao prepisivaca ili skriptora bio je na ceni u to doba i nije bio ni malo lak. Prepisivani su religiozni tekstovi ali i mnoga anticka dela i na taj nacin sacuvana do danas. Vrhunac umetnicke vrednosti knjiga dozivljava u periodu humanizma i renesanse. U nju se tada najvise ulagalo i papir koji je dosao iz Kine, znacajno je pojeftinio izradu kodeksa. Sem postupka prepisivanja u to doba se razvija i nova tehnika umnozavanja knjiga – ztampanje otiskivanjem. Pravljene su drvene ploce na kojima je bio
rezbaren tekst i ilustracija, koje su zatim bile premazivane bojom i otiskivane na papir. Ova tehnika se zvala ksilografija. Po uzoru na pismo koje su koristili skriptori, humanisti formiraju antkvu ili humanistiãki minuskul tzv. litera antikva – stara slova. Uvodjenje pomicnog sloga u Evropu (Gutenberg) postupak umnozavanja knjiga je modernizovan i time pocinje doba stamparstva tj. tipografije.

[senchy]

RAZVOJ CIRILICE

Pisma koja su proizisla iz grcke uncijale bila su glagoljica, bosancica i cirilica. Slovenske drzave Raska, Makedonija, Bosna, Zeta, Hrvatska i Bugarska koristile su latinsko i grcko pismo. Severne slovenske drzave koje su bile pod jakom germanizacijom, imale su vecu potrebu za oblikovanjem svog pisma. Iz tog razloga knez Rastislav od cara Mihajla u Carigradu trazi da mu posalje ucitelja koji bi narodu na njegovom jeziku protumacio hriscansku veru. U to vreme, kao propovednici, su bila pozanta braca Cirilo i Metodije iz Soluna. Car je smatrao da je slovenski
jezik bio najcistiji u Solunu i zato ih salje na put. Prvo su uredili slovensku azbuku a zatim preveli bogosluzbeno jevandjelje na slovenski jezik. U Moravsku drzavu stizu 863. godine i ostaju 3 godine. Njihovi ucenici su se razisli po svim slovenskim zemljama, a medju njima najistaknutiji
su bili Naum, Kliment Ohridski i Konstantin Preslavski. Vremenom su se formirali dva jaka centra pismenosti i to u Makedoniji Ohridska skola i u Bugarskoj, Preslavska skola. U srpskim zemljama su takodje radili ucenici Cirila i Metodija i stigli cak do Jadranskog mora. Sama cirilica je dobila naziv po Cirilu, a prvo slovensko pismo koje su braca donela bila je glagoljica. O cirilici, koju su formirali ucenici Cirila i Metodija postoje brojni zapisi iz kojih saznajemo je i primennjena
pri pisanju prve knjige Izbornog jevandjelja, koja je prevedena sa grckog jezika. Jedan stari spis pod nazivom “O pismenima”, koji je napisao Crnorisac Hrabar, govori o Cirilu i Metodiju, braci iz Soluna. U Vizantiji su se u to vreme koristila dva tipa grcke azbuke: jedan koji je licio na nasa velika stampana slova i jedan koji je odgovarao nasim pisanim slovima i nazvani su majuskula i minuskula. I glagoljica i cirilica su se koristile kao svecana pisma. Slovenska azbuka je bila usko povezana sa grckom po azbucnom redu, obliku pojedinih slova i izgovoru. Uredjeno slovensko pismo korisceno je prvi put u staroslovenskom jeziku. To je bio knjizevni jezik Starih Slovena u prva dva veka njihove pismenosti i odavno vise nije u upotrebi. Danas, on se koristi u osnovi crkvenog i liturgijskog jezika, pod nazivom crkvenoslovenski jezik.

Glagoljica

Sirila se u Hrvatskoj gde je prihvacena kao nacionalno, zvanicno pismo. Koristila se do 18. veka,
a u nekim krajevima i duze. Preoblikovana je i iz nje je nastala nova varijanta – hrvatska glagoljica. U pocetku je imala 43 znaka, da bi na kraju bila svedena na 40 sto je zadovoljavalo fonetske zahteve jezika. Prema izgledu se razlikuju dva oblika: uglasta i obla, a prva knjiga stampana ovim pismom je “Misal” iz 1483. godine, stampan u Veneciji.

Bosancica

Varijanta cirilice i razvila se u bosanskoj drzavi. Najstariji dokument pisan ovim pismom datira iz 1189. godine i to je Povelja Kulina Bana. Kako je bosanska drzava slabila, tako je i pismo odumiralo.

Cirilica

Slovensko pismo koje je nastalo posle glagoljice. Najstariji spomenici pisani ovim pismom poticu iz 10. veka, a njegov razvoj je bio vezan za Simeonovu Bugarsku koja je u to doba bila najmocnija drzava. Razvija se knjizevnost po uzoru za vizantijsku, a zavisnost od Vizantije ogleda se i u menjanju glagoljice cirilicom. U osnovi je grcko pismo – uncijalno ili liturgijsko, dopunjeno znakovima neophodnim za cisto slovenske glasove. Cirilica je nastala od starogrckog majuskulnog uncijalnog pisma, dok je glagoljica bila vezana za minuskul. Ne zna se pouzdano ko je izvrsio promenu azbuke ali se pretpostavlja da je to bio Kliment Ohridski, ucenik Cirila i Metodija, mada neki spisi govore da je to bio i episkop Konstantin. Zahvaljujuci Vuku Karadzicu, cirilica je danas jedno od najuredjenijih pisama. U pocetku je imala 37 znakova od kojih su 23 grcka uncijalna slova, a 14 je preoblikovano iz glagoljice u skladu sa karakteristicnim
slovenskim glasovima. Svoj konacni izgled dobila je tek u 11. veku i tada se pojavljuje kao staroslovensko pismo. Koriste je Rusi, Ukrajinci, Makedonci, Srbi, Crnogorci i Bugari. Vukovom reformom “pisi kao sto govoris, citaj kao sto je napisano”, azbuka je umesto 46 znakova koliko
je prvobitno imala, svedena na 30 – prvobitna 24 i 6 novih. Reforma je zavrsena 1818.godine, ali je u upotrebu usla tek 1868. godine. Razvoj cirilicnog pisma moze se pratiti putem srednjevekovnih srpskih spisa iz nekoliko umetnickih cenrara.
Reforma cirilice je izvrsena i u Rusiji 1710. godine, posto je ruski car Petar Veliki bio nezadovoljan izgledom pisma i velikim brojem znakova. Ova cirilica je dobila naziv gradjanska, a ponovna reforma je izvrsena pred Oktobarsku revoluciju. Prve cirilicne knjige su stampane 1491. godine u Krakovu (“Oktoih prvoglasnik” i “Casoslav”), dok je prva srpska tj. juznoslovenska cirilicna knjiga stampana 1494. godine na Cetinju.

Makedonska cirilica

U danasnjem obliku je sacinjena posle Drugog svetskog rata po uzoru na Vukovu cirilicu.
Tokom svog razvoja cirilica je menjala svoj graficki oblik. Stampana slova su bila manje podlozna promenama, dok su pisana prosla kroz niz promena. Posle dugogodisnjih polemika da li se treba prikloniti latinici na putu ka Evropi, tek poslednjih godina u nasoj zemlji cirilica je proglasena za zvanicno pismo kojim se pisu sva drzavna dokumenta. 1991. godine, Prosveta je objavila bukvar Inoka Save, koji je izvorno prvi put stampan u Veneciji 20. maja 1597.godine na svega dva lista. Drugo izdanje je iste godine izaslo na cetiri lista, takodje u Veneciji, medjutim
dugo je bio zaboravljen.

[senchy]

KALIGRAFIJA ISTOKA

“Pod kaligrafijom ili lepim pisanjem treba podrazumevati sva pisma rukom pisana od najstarijih vremena pa do danasnjih dana. To znaci da vreme kaligrafije tece od prvih ispisivanja znakova na vostanim i glinenim tablicama, papirusu, pergamentu i konacno hartiji. Medjutim, sa pojavom ksilografije (otiskivanje cele stranice rezane na drvenoj ploci), tipografije (stampa pomicnim metalnim slovima slozenim u redove i cele stranice) i prvih stamparija, pisacih masina, racunara i kompjuterske tehnike, prestala je potreba za rucnim ispisivanjem knjiga i uopste za rukom ispisivanim tekstom. Tako je vremenom rucno pisanje (rukopis) svedeno na najnuznije potrebe intimne komunikacije.”
Dr. Tadija Erakovic
“Vratimo se lepom pisanju”
1995. godina

Kina

Kaligrafija je u Kini imala ravnopravno mesto uz slikarstvo. Njen razvoj je zapoceo hijeroglifima a kroz vekove, razvili su se razliciti stilovi i skole pisanja zasnovani na kulturnoj bastini. Kineska kaligrafija se moze podeliti u 5 kategorija:
1. Zhuan - pecatno pismo
2. Lishu - oficijelno pismo
3. Kaishu - regularno pismo
4. Caoshu - kurzivno rukopisno
5. Xingshu - brzopis

Zhuan - Ovo pismo je bilo najraniji oblik pisma i nije bilo uredjeno. Pojedini znaci su imali nekoliko razlicitih formi. Prva reforma ovog pisma desila se za vreme zapadne Zhou dinastije. Shi Zhou je sveo broj karaktera na 15 i pismo nazvao po sebi. Zhou leksikon sa pravilima pisanja, bio je dugo izgubljen. Kada je 221. godine pre nove ere car Qin Shi Huang ujedinio Kinu, naredio je svom prvom ministru Li Si-ju da prikupi sve vrste pisanja sirom zemlje i sortira
ih, sa idejom da stvori jedinstveni pismovni sistem Kine. Medjutim, jedino sto je Li Si uspeo da uradi je da pojednostavi znakove Zhuan pisma stilizovanjem. Naziv pisma znaãi peãatno pismo, jer potice sa Qin kamenja.

Lishu - Pismo je nastalo takodje za vreme kratke vladavine Qin dinastije. Preoblikovano Zhuan pismo je bilo jos uvek previse komplikovano da bi se koristilo za zvanicna dokumenta i njegovim daljim pojednostavljivanjem, Cheng Miao je stvorio novo, Lishu pismo.

Kaishu - Prvi oblik ovog pisma se razvio za vreme dinastije Wei, dok je svoj konacan oblik dobilo za vreme dinastije Jin. Danasnja verzija je po formi vise kvadratna, bez malih slova i arhitektonska po stilu. Svako ko je u Kini zeleo status kaligrafa morao je da savlada vestinu pisanja Kaishu pisma.

Caoshu - Korisceno je za brzo ispisivanje i izucavano je u dve skole Zhangcao i Jincao. Prvi oblik koji je nastao za vreme dinastije Qin modifikovan je za vreme dinastije Han.

Xingshu - Ili brzopis je nesto izmedju regularnog i kurzivnog. Majstori kaligrafije predstavljaju ova tri stila Kaishu, Xigshu i Caoshu kao ljude koji stoje, hodaju i trce.

JAPAN

Japanska kaligrafija je kao umetnicka forma, stara tri hiljade godina.Ona nije vezbanje lepog pisanja, vec izraz Orijenta, kombinacija umeca i maste. U japanskoj kulturi, izvorno nazvana “Sho” ima za cilj da ozivi reci i obogati ih karakterom. Stil pisanja je individualan i razlikuje
se od osobe do osobe. Svaki znak, napisan jednom, u trenutku, ne dozvoljava nikakve neknadne intervencije i upravo u tome lezi sva njegova lepota.

Razvoj japanskog pisma

Kaligrafija se u japanu ustalila tokom VII veka nove ere. Budizam je iz Indije, preko Kine i Koreje, stigao u Japan i doneo mnoge promene. Budisticki spisi su bili na kineskom jeziku i estetski su bili na visokom nivou. Najpoznatiji budisticki kaligraf je bio Kukai i postoji jedna legenda vezana za njegovo umece. Naime, japanski car Tokusokutei ga je zamolio da ponovo napise pet tabli koje su bile ostecene i on je prihvatio. Uzeo je pet cetki, po jednu u svaku ruku, po jednu stavio medju nozne prste i jednu stavio u zube i napisao pet tabli u isto vreme.
Posto se u Kini vec do kraja IV veka razvilo pet nacina pisanja, Japan je svoj sistem zasnovao na kineskim sistemima. Do VIII veka u Japanu su se razvili “Kana” znakovi, koji su trebali da predstavljaju zvukove nasuprot znakovima koriscenim kao ideogrami. Na taj nacin razvila
su se tri tipa kane:
- Maniogana
- Hiragana
- Katakana
Maniogana su neki kineski znakovi (tzv. “kanji”), i fonetski su trebali da predstavljaju japanske slogove. Nazvani su po Manioshu zbirci poezije iz VIII veka. Do vremena kada je ova zbirka nastala, Japan nije imao svoj sistem pisma i tekstovi su bili pisani kineskim znakovima koji su korisceni prema fonetskim i ideogramskim vrednostima. Kasnije, kao rezultat znacajnog pojednostavljenja maniogana pisma, nastala su hirogana i katakana pisma. Hirogana se koristile uglavnom zene iz vladarske porodice i ono se razvilo u jedinstveni kaligrafski stil. Istocna civilizacija je izvrsila veoma jak uticaj na ostali deo sveta svojim napretkom. Ma koliko nam
se primitivnim cinila njihova pisma, ne mozemo poreci da nam pronalazak papira i tusa nije ucinio zivot laksim. Umece pravljenja papira je iz Kine i Japana, preko pustinje Gobi u centralnoj Aziji, preneseno na celi svet. Taj put, “Put svile”, prvi put je zabelezio Marko Polo. 751. godine
nove ere papir je pravljen u Samarkandu, zatim je stigao do Bagdada, a odatle preko Mediterana do Spanije. Sto godina kasnije, trgovci donose papir na Siciliju i u Italiju, odakle se siri po citavoj Evropi. U medjuvremenu je proslo hiljadu godina.

[senchy]

PAPIR

Papir je danas sastavni deo naseg zivota. Posta koju dobijamo, poklone koje pakujemo u njega, novine koje citamo svakog dana, hrana koju kupujemo umotana u papirne kese, knjige, jednom recju svuda ga ima i trpi sve. Dozvoljava nam da ga oblikujemo, secemo, cepamo, savijamo, trpi mastila, boju, olovku, dozvoljava nam da se u potpunosti izrazimo. Moze se naci u nekoliko hiljada razlicitih vrsta.

Papirus

Prve podloge za pisanje, kao sto je vec pomenuto, bile su glinene ploce, a kasnije papirus i pergament. Danasnji naziv “papir”, potice od latinske reci “papyrus” i grcke reci “papuros”.
Papirus je u Egiptu koriscen za skoro sve – mumije su bile uvijane u njega, pisalo se po njemu, jedan deo je cak sluzio za ishranu, od njega su se pravili laki camci i dr. Rastao je vrlo visoko, oko 2 metra, i samo donji deo stabljike se koristio za pravljenje podloge za pisanje. Spoljasnja ljuska se skidala i srz stabljike je seckana u trake koje su potom uvijane i natapane vodom dok ne postanu mekane. Potom su odvijane i lepljene jedna pored druge sa preklapanjem u dva unakrsna sloja da bi formirale list. Rimljani koji su papirus doneli u rimsko carstvo, nazivali
ga “plagula”. Takav jedan list ponovo je potapan ili vlazen, zatim posipan mlevenom psenicom i ravnan cekicem da bi se na kraju susio na suncu. Dobro osusen, bio je spreman za pisanje.

Pergament

Prvi put je napravljen u gradu Pergamonu, po kome je dobio ime, od rastegnute zivotinjske koze. Bio je znatno izdrzljiviji od papirusa. Uglavnom su se koristile ovcije i kozije koze, koje su obradjivane da bi se dobila glatka povrsina za pisanje. Ispirane su u krecu oko dve nedelje
i tako je odstranjivana dlaka, da bi zatim bile glacane i rastezane na ramove. Susene su na suncu dok ne postanu cvrste. Posle drugog struganja premazivane su kredom ili kamenom i tako pripremljena podloga je bila spremna za pisanje. Pisalo se samo na unutrasnjoj strani jer je ona bila svetlija. Kasnije, nastajanjem kodeksa, pocelo se pisati sa obe strane da bi stranice kodeksa bile obostrano iskoriscene. Koricenjem su slagane svetla do svetle strane i tamna do tamne da bi se dobila opticka harmonija.

Nastanak papira

Tajna pravljenja papira stize iz Kine. Najraniji sacuvani komad papira datira iz 200. godine
pre nase ere i opisan je kao paucinasto tkana svila. Neki kasniji dokumenti govore o trakama bambusa i svile kao bazi papira, medjutim to ipak nije bio pravi papir. Materijal koji bi se mogao nazvati papir, izumeo je Ts`ai Lun koji je sluzio na dvoru cara Ho Ti-a, dinastija Han, 105. godine nove ere. On je dobio zadatak da reorganizuje carevu biblioteku. Knjige su tada bile pisane na drvenim tablicama povezanim medjusobno trakama i zauzimale su previse mesta. Osnovna ideja je bila napraviti zamenu za svilu i drvene plocice izbaciti iz upotrebe. Njegova smesa za papir sastojala se od drvenih vlakana, trave, pamuka ili slame, kore drveta i riblje kosti, potopljena u vodu. U pocetku su ga svi gledali sa nevericom, medjutim rezultati koje je dobio bili su docekani sa odusevljenjem. Stotinama godina ova tajna je ostala unutar granica Kine. 610. godine nove ere, papir je preko Koreje stigao do Japana. Doneo ga je budisticki svestenik Don Co i izazvao jos vece odusevljenje pronalaskom. U Japanu je bio dalje usavrsavan i vec 770. godine car Sotoku je otkrio svetu stampanje na takvoj podlozi – objavio je “Milion molitvi” i kopije su sacuvane do danasnjih dana. U Evropu, umetnost pravljenja papira je stigla iz arapskih drzava negde u srednjem veku, prvo u Spaniju i Italiju a zatim dalje. Arapi su smesu za papir obogatili
svojim pamukom i presovanim biljkama.

Razvoj papira u Evropi

Vec do kraja renesanse pravljenje papira se prosirilo u svim gradovima Evrope. Beli, kvalitetniji papir koriscen je iskljucivo za zvanicna dokumenta, a manje kvalitetni za knjige. Braon papir se prodavao u sveznjevima i sluzio je za pakovanje. Bez obzira na kvalitet, osnova svih papira bile su tkanine, kojih je bilo tesko naçi u dovoljnoj kolicini. Da ironija bude veça, u vreme epidemije kuge ili crne smrti, tkanine je bilo na pretek i malo posle toga je pronadjena i stampa. Smesa od koje se pravio papir je bila udarana tvrdim predmetima da bi se sto bolje razdvojila vlakna. Da bi se ovaj posao ubrzao koriscene su razlicite metode. U pocetku je smesa tucena teskim cekicima pod tekucom vodom. Postojalo je nekoliko vrsta specijalnih cekica za ovaj posao. Vremenom, oni su zamenjeni cilindrom koji je bio oblozen secivima tzv. “hollander”. Za razliku od japanskog postupka pravljenja papira, gde se koristila hladna voda, u Evropi je smesa zagrevana. Potom jestavljana u kalup sa ramom i ravnomerno rasporedjivana rastresanjem. Kada je bila iscedjena i pravilno rasporedjena, prebacivana je na gomilu prethodnih i izmedju svake smese postavljan je filc. Posle 144 tako napravljena lista, cela gomila je isla pod presu. Presa se rotirala i ravnomerno vlazila. Kasnije, uklanjan je filc i listovi su isli na dalje presovanje da bi se postigla glatka povrsina pogodna za pisanje a zatim na kanap za susenje. Prema nekim spisima, u ranom 19. veku konstruisana je prva masina za pravljenje papira. Londonski par Henry i Sealy Fourdrinier, saradjivali su sa mehanicarem Bryan-om Donkin-om, i napravili masinu na osnovu francuskog prototipa. Presa je noslila njihovo ime – fourdrinier presa. Mogla je da napravi traku papira i za osnovu imala sistem valjaka koji su istanjivali i presovali papir.
U Spaniji, prvi papir je napravljen 1150. godine, a do 1803. godine proizvodnja na razne nacine, siri se celim svetom.
Najstarija masina za papir koja je iza sebe ostavila dugu proizvodnju nalazila se u Gubbio-u blizu Rima. Fabriano pocinje svoju masovniju proizvodnju 1286. godine koja polako dobija siroke razmere i do danasnjih dana predstavlja jednu od najznacajnijih i najvecih. Nastavili su sa proizvodnjom papira po starim receptima na malim presama, a za siroku potrosnju proizvode
komercijalne i papire visoke tehnologija na vecim masinama.

[senchy]

***Ovde sad dolazi prica o danasnjim rucno pravljenim papirima, za koju ce fotke malo kasniti, dok ih islikam sve. Ovi papiri se mogu praviti kod kuce i nisu zahtevni za izradu, smesa je jednostavna i moze stajati dugo. Evo nekih recepata:

Reciklirani papir:
- trakice ili sitne komadice papira potopiti u vodu i prokuvati. U koliko je u pitanju novinski papir, kuvati ga 15 minuta zbog stamparske boje. Tako dobijenu smesu umutiti mikserom a zatim nekoliko puta ispirati pod mlazom vode dok se potpuno ne izjednaci i postane kasasta. Onda je dobro iscediti i razvaljati na sito(ili neki plastican posluzavnik, najobicniji), ostaviti da se susi pod pritiskom da se ne pojave klobuci.

Papir od biljnih vlakana:
- iseci biljna vlakna na duzinu od oko 10-ak cm. U posudu sa vodom dodati natrijum karbonat i mesati dok se ne rastvori, zatim dodati vlakna i krckati ih na tihoj vatri 2 - 3 sata. Posle kuvanja, smesu prebaciti u cediljku i ispirati pod mlazom vode. Potrebno je da PH vrednost biljnog materijala postane neutralna. Dobro iscediti pod ravnomernim pritiskom. Susi se kao i prethodni, na ravnoj podlozi, postepeno.

Reciklirani papir II:
- komadice papira (raznih vrsta i boja) ostaviti u dubokoj posudi sa vodom da prenoce. Kada papir upije toliko vode da ga se moze lako sitniti prstima u smesu dodati jednu supenu kasiku lepka za drvo i izmesati mikserom. Po zelji, u ovu smesu mogu se dodati mirisljava ulja, mlevena narandzina kora ili zacini (cimet, vanila, mleveni karanfilic, aleva paprika, biber). Sve to ostaviti da odstoji jos par sati da bi smesa dobila miris zaãina, zatim je rasporediti na sito
i susiti pod pritiskom.

Papir za lampe:
- flis papir iscepati na trake a zatim jednu po jednu potapati u rastvor vode i lepka za drvo (odnos 4:1), i redjati na ravnu podlogu tako da se trake malo preklapaju. Izmedju njih mogu se stavljati biljke, lisce i td. Debljinu papira odrediti slojevima traka. Susi se uspravno, okacen,
da se ne bi deformisao. Posto je tanak i providan, kada se osvetli, kroz flis papir ce se videti sve sto je stavljeno medju slojeva.

*Narocito je bitno dobro iscediti smesu. Kada se izvadi sa sita i prebaci na ravnu podlogu, preko nje se stavlja krpa i prelazi lagano gumenim valjkom nekoliko puta. To ce isterati ostatke vode a krpa ce ih brzo upiti ne ostecujuci smesu ispod. Takodje je bitno, papir ne susiti na silu, da se ne bi deformisao.

[senchy]

ALATI ZA PISANJE

Kaligrafija dozvoljava najrazlicitije alate. Jednom recju, sve sto moze da se umoci u boju a da ostavlja trag na papiru, moze posluziti kao alat za pisanje. Kako god zvucalo, istina je - od celicnih kaligrafskih pera, preko specijalnih flomastera, kineskih cetki, guscijeg pera kao u stara vremena, trske, do spahtle, komada drveta ili plastike, dve spojene grafitne olovke, rajsfedera itd. Prema alatu, se bira podloga na kojoj ce se pisati tako da se dobije najsavrsenija kombinacija.

Trska

Obicna barska (recna) trska, prirodni alat, dobro osusena i zasiljena, najbolji je izbor za pocetnike. U zavisnosti od toga kako je zarezana omogucava nijanse tankih poteza. Bambus je tvrd i tezak za oblikovanje, mada se vrh sporije trosi. Ovaj alat je, zbog svoje sirine malo neprirodan za drzanje u ruci i preteca je danasnjih celicnih pera.
Potreban je komad duzine 20-ak cm, cist i bez ostecenja. Ocisti se unutrasnjost trske na strani kojom ce se pisati a zatim se zasece pod uglom kao na slici. Vrh kojim se pise zaseca se ravno ili pod malim uglom a za tim se napravi tanak rez vertikalno tako da tecnost moze lakse da prolazi. Da bi trska duze drzala tecnost kojom se pise, moze se dodati mali limeni deo, parce limnke ili
nesto slicno, ali to nije obavezno - pisace i bez toga. Na isti nacin moze se pripremiti za pisanje i gusãije pero ili pero od curke. Ovaj alat omogucava tanji potez i sitnija slova.

Cetka

Prvo je pocela da se primenjuje u Kini i Japanu kao slikarski i kaligrafski alat. Postojale su skole kaligrafije. Pisanje cetkom je u Japanu bila usko povezivano sa macevanjem. Zahtevala je koncentraciju i odredjeno stanje duha i zato se smatralo vestinom a ne zanatom. Cetke mozemo podeliti u dve vrste - tvrde i meke. Tvrdim cetkama mozemo pisati kao trskom, slova koja su
bliza evropskoj kaligrafiji i izvoditi serife, dok mekom, akvarel cetkom mozemo pisati rukopisna pisma. Prednost cetke je koriscenje tecnosti koje pero i trska ne mogu: tempera, pigmenti, uljane boje itd. Takodje je zahvalna za izvodjenje raznih efekata, a potez je bogatiji. Najbolje su
kineske cetke, ali mogu posluziti i bilo koje druge. Sto se podloge tice, izbor je bogatiji nego kod ostalih alata.

Pero

Funkcionise po istom principu kao i trska, medjutim pruza bogatiji izbor. Prirodnije stoji u ruci i za vezbanje je zahvalnije. Postoje razne vrste pera, mada je izbor kod nas vrlo ogranicen. Neka od njih su:
- pero za crtanje - najrasprostranjenije, sa zaobljenim vrhom, daje vrlo ujednacenu liniju i moze posluziti za ispisivanje rukopisnih pisama ili efekte.
- plakatno pero - kao sto mu i sam naziv kaze sluzi za ispisivanje velikih formata, izgleda kao plocica savijena na pola sa zarezima za izlazenje tecnosti kojom pisemo. Ima ga u raznim velicinama.
- obicno kaligrafsko pero - kod nas se sada mogu naci iskljucivo “Brause” celicna pera u raznim velicinama pecata. Zahvalna su za pisanje serifnih pisama i zgodna za pocetnike zbog svoje tvrdoce.
- copperplate - pero pod uglom, specijalno napravljeno za copper plate pisanje.
Tecnosti za pisanje perom su tus i bajc na bazi vode i ima ih u velikom broju boja. Sto se tice podloge, reciklirani papiri nisu zahvalni za ovaj alat zbog njegovog ostrog vrha.


Ostali alati

U novije vreme su se pojavili i kaligrafski flomasteri ali u malom broju boja. Zgodni su za brzo ispisivanje ili pisanje na podlogama tipa staklo, plastika, metal. Medjutim, bilo kakav alternativni alat dolazi u obzir, kao sto je vec receno. Zavisi od efekta koji zelimo da postignemo. Spahtla ili rakel sa slojevitim nanosom boje ili polikolora mogu da budu zanimljivi na tamnoj podlozi,
daju vecu slobodu pokreta jer dozvoljavaju rad na velikim formatima. Za ekspresivniji potez koristiti se rajsfeder ili pipeta, a za crtane inicijale dve grafitne olovke spojene selotejpom.

[senchy]

PIGMENTI I BOJE

Prvi pigmenti pravljeni su od cadji koja se mesala sa kaucukom i vodom, u zavisnosti od recepta. Kao proizvod se dobijalo crno mastilo, vrlo tamno i postojano. Tokom godina, boja ovog mastila se, usled hemijske reakcije, menjala u izrazito tamnu sepiju. Danas, medjutim, izbor pigmenata, mastila i boja je veoma sirok. Razvile su se i neke nove, eksperimentalne tehnike mesanja.

Tusevi u boji

Postoje tri vrste tuseva u boji koje se najcesce mogu naci kod nas: tusevi za pisanje, tusevi za crtanje i tzv. kineski tus (tvrdi u stapicima). Tusevi za pisanje su gusci i na papiru ne reaguju na vodu (kao na primer Rotring), broj boja je vrlo ogranicen i lako zapusavaju pero. Tusevi za crtanje ili lavirani tusevi, su mnogo zahvalniji za rad, na papiru reaguju na vodu cime se mogu postici lepi medjutonovi. Dobro se mesaju sa drugim materijalima. Kineski tus je posebna vrsta, moze se naci u stapicima i zahteva specijalan nacin pripreme. Kao sto mu i sam naziv kaze, nastao je u Kini i vise odgovara cetki nego peru (zapusava ga kao i tus za pisanje).

Bajc (na bazi vode)

Za pisanje perom najbolji je bajc na bazi vode. Nekada se moglo naci i crnilo za kozu, koje je po sastavu vrlo slicno. Moze se naci u sirokom spektru boja i od jedne kesice moze se dobiti 3-4 litra svetle ili 1 litar tamne boje. Dobro se mesa sa tusevima i na prirodnoj je bazi. Moze se koristiti i za pero i za cetku.

Vodene boje i tempere

Vrlo su zahvalne kada se pise cetkom ili za pravljenje podloga i imitacija pergamenta. U ovu grupu spadaju gvas i polikolor. Vremenom, ove boje blede pa je pozeljno fiksirati ih lakom u spreju ili nekim drugim sredstvom.

Ostale (alternativne tecnosti za pisanje)

U ovu grupu cu svrstati sva eksperimentalna sredstva koja se mogu koristiti i za pisanje i za razne efekte. Neka su na prirodnoj bazi kao sto su ljuska od luka, kafa, caj od hibiskusa, a neka na hemijskoj bazi - varikina, hipermangan i drugi.
*Luk - princip je isti kao kod farbanja uskrsnjih jaja, samo sto je kolicina vode manja. Boja je tamno crvena i vrlo postojana.
*Kafa - uglavnom sluzi za dekorisanje podloge i imitacije pergamenta, mada instant kafe daju vrlo tamnu boju koja ne bledi.
*Caj - najbolji je caj od hibiskusa, jer je najtamniji ali za pravljenje podloge moze koristiti bilo koji.
*Varikina - uglavnom sluzi za efekte, mada i tekst pisan na taj nacin izgleda vrlo lepo. Posto se ne moze kontrolisati, rezultati su uvek iznenadjujuci. Brzo isparava, pa je pozeljno luftirati prostoriju u kojoj radite, a pera cesto ispirati jer ih nagriza.
*Hipermangan - moze naci u apoteci, u kesicama od 10g, sto je dovoljno za 100g tecnosti. Rastvara se u vodi i kao takav je boje magente, dok na papiru postaje oker do tamno braon, zavisi od jacine rastvora.

[senchy]

Neki primeri...


Varikina - Podloga je obican komad hamera, premazan orahovim bajcom i ostavljen da se dobro osusi.
Krupniji tekst je pisan spahtlom, sitniji speedball perom. Ceo format je bio 50x70cm sa 4 stuba sitnog teksta.


Tempera, gvas, bajc - Zuckasta podloga je tempera, neravnomerno naneta, tamna slova su ispisana cetkom u kombinaciji sa curecim perom, u nedostatku guscijeg .

[senchy]

RUCNO PRAVLJENE KNJIGE

Istroja knjige je vrlo bogata i raznolika. Vrlo usko je povezana sa razvojem jezika, tehnologije i kulture i moze se reci da je knjiga ogledalo jednog drustva i njegove razvijenosti. Od najranijih vremena korisceni su najrazlicitiji materijali za pisanje i knjiga je prosla kroz mnoge promene
tokom vekova da bi dobila danasnji oblik. U poslednjih nekoliko godina, ponovo je u trendu
tzv. “hand - made”, rucno pravljene stvari malih formata. Svaka je unikat sama po sebi, a mali tirazi od 1 do 20 komada, u zavisnosti od proizvoda, cine ga ekskluzivnim i samim tim i vise vrednim. Ljudi su oduvek trazili lepotu na najcudnijim mestima i cenili ulozeni trud. Rucno pravljenu knjigu ne mozemo posmatrati samo kao knjigu za citanje, vec kao objekat lepote, vizuelnu i umetnicku ekspresiju. Sve je vise kurseva u svetu koji se bave ovim vidom izrazavanja, odrzavaju se festivali, sajmovi. Mada sve vise ulazimo u eru interneta i elektronske forme svega, ziva trodimenzionalna stvar, rukom pisana rec ipak na neki nacin nalazi svoje mesto. Ni jedan filter Photoshop-a ili alat Illustrator-a ne mogu u potpunosti zameniti potez rukom. Dakle, upoznajmo se sa formom rucno pravljene knjige, njenim sastavnim delovima i onom energijom koja je cini toliko izuzetnom.

Delovi knjige

Da bi jedna knjiga bila potpuna, potrebno je da postoji jedinstvo teksta i vizuelnog identiteta knjige. Bez obzira da li je rucno pravljena ili je stampana u velikom tirazu knjiga mora da prenese pricu, tekst mora da se cita, pa tek onda da pleni svojim celokupnim izgledom.

Korica knjige

Korica knjige stiti knjizni blok, ono sto je unutar knjige. Moze biti tvrda i meka i prednja korica se obicno oznacava vinjetom ili naslovom knjige, da bi se razlikovala od zadnje korice i da bi pocetak knjige bio vrlo jasno naznacen. Sastavni deo korice je rikna, prosto receno, debljina
knjige. Po pravilu, oznacava se rikna svake knjige koja je deblja od 5 mm. Tu bi takodje trebao da stoji naslov knjige iz vrlo prakticnih razloga - kada stoji na polici treba je lako naci. Neobelezena rikna cini knjigu neprimetnom.

Knjizni blok

Unutrasni deo knjige koji je cini knjigom, listovi sa ispisanim tekstom. Ovaj deo knjige se moze podeliti na nekoliko celina sto je slucaj kod stampanih knjiga. U slucaju rucno pravljenih knjiga, pravila su podlozna promenama. Neke knjige imaju zastitni omot i to su luksuznija stampana izdanja. Treba ga u manjoj meri shvatiti kao zastitu knjige jer on vise funkcionise kao propagandno sredstvo. Klapne omota obicno sluze za neki odlomak ili znacajne kritike koje je knjiga dobila i to je ono sto je prodaje. Kod izdanja sa mekim povezom ne postoji zastitni
omot i reklamni deo se nalazi obicno na zadnjoj korici ili na klapnama same korice.

Povez knjige

Rucno pravljena knjiga ostavlja prostora za najrazlicitije vrste poveza. Bitno je knjizni blok povezati sa koricom tako da se knjiga ne raspada. U osnovi povez moze bili siveni ili lepljeni.
Tradicija sivenog poveza dolazi jos iz Kine i Japana i sistem je vrlo jednostavan - korica i knjizni blok se siju zajedno kada je knjiga sklopljena. Ovakav sistem povezivanja je bio dugotrajan ali zahteva bigovanje korice da bi knjiga mogla da se lista. Drugi nacin je naizmenicno sivenje korice i knjiznog bloka. Knjizni blok se pricvrscuje za riknu u nekoliko redova. Ovaj nacin se koristi uglavnom za sivenje knjiga koje imaju deblji knjizni blok. Drugi nacin poveza, ljepljeni povez, koristi se uglavnom za knjige manjeg knjiznog bloka. To su varijante tzv. pamfletnog ili harmonika oblika. Knjizni blok je traka bigovana na nekoliko mesta i slozena u cik - cak. Prva i
poslednja strana se lepe za koricu. Sama korica moze biti u formi mape, prednja i zadnja korica su spojene trakicama, ili klasicna korica sa riknom.

[senchy]

Dok ne pripremim ostali deo, evo nekih zanimljivih linkova na temu pisma i kaligrafije:

http://www.calligraphycentre.com
http://www.asiawind.com
http://www.johnstivensdesign.com
http://www.monicadengo.com
http://asiarecipe.com
http://www.birdsongbookarts.com
http://www.chinapage.com
http://www.davewood.com.au

[marb]

Ako te zanima pismo u teoriji tj malo blize lingvistici, ali ima i te kako dodira
sa istorijom, razvojem pisma... Probaj da nadjes od Ranka Bugarskog "Pismo"
Ako vec nisi procitala/o

[senchy]

Jesm, ali hvala u svakom slucaju.

[carbg]

Probaj da nadjes od Ranka Bugarskog "Pismo"[COLOR=purple]
Da li mi mozete reci malo vishe o Ranku Bugarskom i "Pismu"?

[Corleone]

Svaka čast senchy.. baš iscrpno i poučno.

Samo nastavi.

[iznogud]

Kaligrafija od svog posmatraca zahteva dodatno angazovanje, ne samo puko posmatranje oteza i boje, vec i citanje. Tako kaligrafija deluje na dva paralelna nivoa.

Da, u igri su i intelekt i emocija, estetika. Kaligrafija radi onda kada se izmedju njih uspostavi harmonija. Nije cudo sto su se tu proslavili japanski borci, njima je od zivotne vaznosti da ostvare takvu harmoniju, izmedju svesnog i nesvesnog, uma i osecanja.

[iznogud]

Cirilica je nastala od starogrckog majuskulnog uncijalnog pisma, dok je glagoljica bila vezana za minuskul.

Da li je iko naisao na paralele u razvoju cirilice i latinice? Negde sam procitao par reci o tome, pa onda samostalno otkrivao razne "paralele". Ali, ne znam koliko su osnovane. Recimo, latinicno r se razvilo iz cirilicne varijante sa naglasenim izlaznim potezom. Neka cirilicna slova r imaju slobodno ostavljen izlazni potez, kada se pero dize sa papira. Kada to bude naglaseno slobodno, eto latinicnog r. Slicna su i slova d; zaboravio sam ali sam "otkrivao" toplu vodu i sa slovom g.

To me je zainteresovalo zbog nemogucnosti da nadjem lepu i laku cirilicu. Ili je to samo meni cirilica teska za pisanje? Koliko sam saznao, to je objektivno tako zato sto je latinica daleko vise razvijana i tokom vremena postala prepoznatljiva vise nego cirilica. Tako da je situacija da kada kaligraf ovladava fontom, treba mu jos malo ekstra truda ili vremena da mu cirilica proradi i bude u rangu sa latinicom?

Ovo se odnosi na nas hobiste. Kalirafija je stecena vestina. Koja moze da se oplemeni umetnoscu. Obrnuta situacija uopste nije problem, umetnik zacas ovlada vestinom. Uvek sam zeleo da nekako zabelezim svaki lepi cirilicni natpis, ali od toga nista nije bilo. Narocito atraktivne natpise po pravilu su pisali akademski umetnici, koje kada pitas za font, uvek kazu da nemaju, njima ruka "sama tako radi" a font je iz glave, ad hoc.

[mmilovan]

Mala dopuna autoru teksta o istoriji kaligrafije i tipografije je da su Rusi izvršili ("drugu") reformu svoje ćirilice tek posle revolucije, dvadesetih godina prošlog veka.